A u Srbiji nisu valjali…

Manjak napadača velika je mana srpskog fudbala. U paketu sa ostalim nedostacima koji odlikuju loptanje u Srbiji, problem sa realizacijom prožima gotovo sve lige pod kapom FSS. Shodno tome, naša zemlja odavno nije proizvela napadača kadrog da u seriji postiže golove. Izuzeci koji bude nadu u nešto drugo su plod slučajnosti, a indikativno je da se u domovini nisu naigrali fudbala.

Ovo su samo neki od tih momaka:

Nikola Đurđić je iz Srbije otišao kao član drugoligaškog Voždovca, nakon duge pauze zbog povrede i način na koji je oživeo karijeru je zaista izuzetan, za svega nekoliko godina je od druge lige Norveške, preko Švedske stigao do Bundeslige, ali mu se tu kolo sreće ponovo preokrenulo, njegov Grojter se ekspresno vratio u “Cvajtu” a Đurđića je ponovo zadesio maler – povreda koja ga na duži rok odvaja od terena. Nema sumnje da će se ovaj Piroćanac vratiti još jači i bolji.

Filip Đorđević je svojevremeno, kao ispisnik Zvezdine škole briljirao u drugoligaškom Radu, a matičnom klubu je priključen leta 2007. godine, baš pred duel sa Rendžersima i prethodni pohod crveno-belih na Ligu šampiona. Nezbiljnošću uprave čitav teret napada pao je na njega, a on je upamćen po silovitom šutu i pogađanju prečke, međutim zasenio ga je Burzanović sa promašajem već u prvom minutu revanša u Beogradu. Nije dugo trebalo da Đorđević promeni sredinu, u to vreme prelasci Srba u Nant su postali moderni (Vladimir Stojković, Stefan Babović) tako da je bez i jednog postignutog gola za Zvezdu prešao u grad na obalama Atlantika. Sa “kanarincima” se nije naigrao u najjačem rangu, ali ove godine je taj, nekada slavni klub ponovo u najjačem društvu, a Filip Đorđević je predvodnik sa kapitenskom trakom, ovaj učenik nekadašnje 11. beogradske gimnazije je nedavno postigao i gol za nacionalni tim – protiv Velsa.

Stefan Šćepović je još jedan od momaka koji su uspešniji u inostranstvu. Preko glave je preturio mnogo toga, od kaljenja po niželigašima u Srbiji, kratkog igranja u OFK Beogradu, pa inostranim epizodama u Italiji, Belgiji i Izraelu, povratka u Partizan odakle je kao jedan od najboljih strelaca na polusezoni ponovo otišao u Izrael, do konačnog odlaska u Sporting Hihon što se ispostavlja kao potez karijere. U zemlji u kojoj je karijeru okončao njegov otac Slađan. Stariji od braće Šćepović je već na pet uzastopnih mečeva postigao po gol i samim tim ušao u istoriju svog kluba jer to nikome ranije nije pošlo za rukom i najzaslužniji je što je njegov Sporting prvi na tabeli Segunde.

Nemanja Nikolić je od svih sa spiska najmanje poznat domaćoj fudbalskoj javnosti. Rođeni Senćanin nije daleko išao za afirmacijom, prešao je severnu granicu Srbije tek po okončanom omladinskom stažu u Srpskoligašu iz svog rodnog mesta. Do vrha u Mađarskoj se probijao polako, u Kapošvaru je stvorio reputaciju, a zatim se priključio klubu slavnije prošlosti – Videotonu. U klubu iz Fehervara redovno trese mreže, a po majci je Mađar, tako da je dobio i državljanstvo te zemlje, od debija za nacionalni tim “Lake konjice” deli ga jedino činjenica da selektor Šandor Egervari želi etnički čist nacionalni tim.

Dalibor Veselinović je u Belgiji mnogo poznatiji nego u Srbiji. Ovaj stasiti (visok 198) Sremac je osim u podmlatku Vojvodine karijeru trasirao u niželigašima, Fruškogorcu, Kabelu i ČSK-u. Nakon OFK Beograda, privukao je pažnju francuskog Lansa u kome se uz Kovačevića i Milovanovića nije snašao. Prešao je granicu, ali je ostao na istom govornom području, zaigrao je u glavnom gradu Belgije za Brisel i golgeterski eksplodirao, nakon čega je prešao u veliki Anderleht, ali bez značajnog učinka. Nakon toga je igrao u Kortrijku (poput Stefana Šćepovića) u čijem dresu je postigao jedan od najlepših golova. Sada igra u Beverenu i čini se da će karijeru ponovo vratiti na pravi put.

Primere možemo naći i među strancima koji su nosili dresove srpskih klubova, prvi na pamet pada Ernan Barkos, Argentinac je u Beogradu prozvan “Varkos”, a od učinka na terenu se pamte samo dva gola protiv Banata. Nakon toga, ovaj momak je posle potucanja po Kini i Ekvadoru stigao do dresa Palmeirasa i Gremija, ali i do nacionalnog tima “Gaučosa” kao igrač u zrelim godinama. U Beogradu je da bi koristio internet morao da ide do javnih računara u “Medija Centra” u “TC Staklenac”.

Edgar je još jedan Južnoamerikanac koji je u Zvezdinom dresu okarakterisan kao promašaj, crveno-beli dres je nosio kratko, za vreme Zdenjeka Zemana i osim dobrog starta nije ga bilo nigde, da bi se nakon toga nadavao golova u ligi mnogo jačoj od Srpske (Portugalija) i izborio “masan” finansijski ugovor u Dubaiju.

 

Komentari