Antićevi Orlovi: Tužan kraj jedne velike generacije

Imala je fudbalska Srbija čemu da se divi u kvalifikacijama za SP 2010 u Južnoj Africi. Reprezentacija Srbije, pod vodstvom verovatno najboljeg selektora kojeg smo imali u prethodnih 15-ak godina, Radomira Antića, gazila je sve pred sobom na putu ka Južnoj Africi. Padali su Rumuni, Austrijanci, Litvanci, Farani, a protiv Francuza je uzet veliki bod na Marakani uz jedini poraz, onaj u Francuskoj, Srbija je kao prvoplasirana u grupi, obezbedila direktan plasman na najveću smotru fudbala. Sam plasman nije bio ono najlepše tih godina, već i sama igra, atmosfera, kult reprezentacije, nešto što naš fudbal dugo nije imao. Stvorio je Antić jednu dobru celinu, uklopio je odlične individualce, na vrhuncu njihovih karijera, u jedan odličan tim, koji je imao svoj prepoznatljivi stil igre, i za razliku od prethodnh generacija, nije se prilagođavao igri protivnika, već je igrao svoju. Na golu Vladimir Stojković, u odbrani Ivanović, Vidić, Luković, Kolarov, sredina terena, Stanković, Milijaš, Krasić, Jovanović, i u napadu Pantelić i Žigić, a za tim su još konkurisali Subotić, Obradović, Sulejmani, Ninković, Kuzmanović, Danko Lazović, Kačar...

Sa iskusnim čuvarom mreže, tada još uvek članom portugalskog Sportinga, “engleskom” odbranom, kapitenom iz redova budućeg šampiona Evrope, sjajnim krilima, Krasićem koji je ubrzo ostvario transfer u Juventus, i Lanetom koji ubrzo odlazi u Liverpul, gorostasnim Žigićem u napadu i večito potcenjenim ali veoma borbenim Markom Pantelićem bila je to ekipa protiv koje nije bilo svejedno igrati. Otišli su u Afriku, izgubili od Gane, pobedili velike Nemce i možda nesrećno i nezasluženo poraženi od Australijanaca, vratili su se kući po mnogim mišljenjima prerano. Svi znamo šta se dalje dešavalo kada su selektor i reprezentacija u pitanju, ali evo šta se dešavalo sa njima i kako je ova ekipa koja je mnogo obećavala na kraju i završila.

Vladimir Stojković danas je član Partizana, minulog leta imao je želju da napusti klub, ali nije uspeo da nađe adekvatnu sredinu. Trenutno je prvi golman Partizana, možda najviše zahvaljujući povredi Milana Lukača. Bane Ivanović danas je nezamenljivi šraf Murinjovog Čelsija, ali i Mihinih Orlova, jedan od igrača čija je karijera nastavila dobro da se razvija i posle Antića. Nemanja Vidić, rekao je zbogom državnom timu po završetku prošlih kvalifikacija, a zahvaljujući povredama nije se mnogo naigrao zadnje dve sezone. Od ove godine ponovo je u timu Junajteda, sa kapitenskom trakom oko ruke. Aleksandar Luković, u ono vreme član Udinezea, dečko koji je partijama u Italiji i reprezentaciji privlačio paznju klubova kao što su Juventus i Inter, danas je u B timu ruskog Zenita i minutažu dobija na kašičicu. Aleksandar Kolarov, uz Baneta još jedan igrač čija karijera je nastavila dobrim putem, danas nezamenjiv na poziciji levog beka u državnom timu i Sitiju. Nenad Milijaš, u vreme Antića član engleskog premijerligaša Vulvsa, danas igrač Crvene zvezde, u pokušaju da sa svojim klubom vrati dugo čekanu titulu na Marakanu. Miloš Krasić, glavni igrač šampiona Rusije, CSKA, a zatim i član  Juventusa, gde je pružao odlične partije u prvoj sezoni, kada je doživeo poređenja sa Pavelom Nedvedom, danas igra u francuskoj Bastiji. Dejan Stanković je završio karijeru u Interu, dobijajući sve manje šansu zadnje dve sezone, što zbog povreda, što zbog godina, a za koji dan će se 103. rekordnim nastupom oprostiti i od dresa sa državnim grbom. Milan Lane Jovanović, igrao je fantastično u Standardu, zatim napravio transfer u Liverpul, gde se nije mnogo proslavio. Danas je bez kluba i ukoliko tako ostane, verovatno će u tišini napustiti zeleni tepih. Marko Pantelić, tada član Herte i Ajaksa, završio je karijeru igrajući u Olimpijakosu, uskoro bi trebalo da organizuje oproštajni meč. Nikola Žigić, tada član Rasinga, zatim Valensije, danas igra u Čempionšipu u dresu Birmingema, s vremena na vreme postigne neki gol. Kuzmanović, Kačar, Obradović, momci koji su obećavali, nisu ostavili neki trag u fudbalu, Kuzmanović doduše jeste prešao u Inter, ali tamo se nije mnogo naigrao. Ninković, igrač koji je trebalo da bude plej reprezentacije u narednim godinama, ali i momak kome je prognozirana velika karijera, sutra će istrčati na teren na Banovom Brdu u meču između Čukričkog i Crvene zvezde, timova u kojima je započeo karijeru, odnosno čiji je današnji član.

Kada se pogleda ovaj tim koji je mnogo obećavao, sa trogodišnje distance, stiče se generalan utisak da je ova generacija dosta tužno završila, u odnosu na ono šta im je predviđano i šta su jednim delom ostvarili. Ima izuzetaka, momaka poput Kolarova, Ivanovića, Subotića, pa i Nemanje Vidića, koji su i dalje u samom evropskom i svetskom vrhu, ali mnogi iz ove generacije su u miru i tišini, bez velike pompe, okačili kopačke o klin, dok drugi igraju u klubovima koji su rezultatski gledano, minimum dva ranga lošiji od onih u kojima su igrali tokom kvalifikacija za Južnu Afriku, i neposredno posle SP, ali sve u svemu, surov kraj za većinu, kraj kakvom se definitivno nismo nadali. Da ste pročitali ovaj tekst, pre tri godine, verovatno bi mislili da je autor istog Milan Tarot, ali nažalost danas je to surova realnost. Da li su krivi oni, ili mi koji smo možda previše očekivali, je odgovor koji nećemo dobiti, ali za utehu, ostaje nam novi mlad tim, doduše bez plasmana na SP, ali tim kome takođe predviđaju svetlu budućnost. Možda nemaju selektora Antićevog ranga, atmosferu i kult reprezentacije, ali imamo greške iz prošlosti, iz kojih ćemo, iskreno se nadam, ovoga puta naučiti nešto, talenat koji ćemo imati prilike da izbrusimo mnogo bolje nego sa Stankovićevom generacijom i srpski inat koji će nam uvek biti mač sa dve oštrice, ali i veru u ovu reprezentaciju i generacije koje slede.

 

Komentari