Bert Trautman, neverovatna životno – sportska priča

Pre nešto manje od dve godine, golom Jaja Turea u finalu FA Kupa protiv Stouka, skupa mančesterska igračka emiratskih Šeika osvojila je prvi trofej. Za ogromna ulaganja se još uvek ne može reći da su se u potpunosti isplatila, naročito nakon lošeg nastupa u Ligi šampiona, ali za utehu može služiti činjenica da su osvajanjem tog trofeja, „građani“ osvojili trofej posle 35 godina. Naredne godine (2012.) Siti je osvojio i Premijer ligu. Na taj način podrugljiva zastava sa Old Traforda, kojom su navijači „Đavola“ brojali rivalove godine bez trofeja, izgubila je smisao i odlazi u arhivu.

Potpomognuti, čak i za engleske prilike blesavim sumama novca, večiti „manji“ klub raste u rezultatskom smislu. Veličina kluba se, ipak ne oličava samo kroz osvojene trofeje i budžet, već i kroz istoriju. Svakako da je “učiteljica života” naklonjenija crvenoj strani Mančestera, ali imali su i “plavi” ljude za ponos.

Veličina kluba vidi se i u poštovanju svojih legendi, naročito kada se igra finale Kupa, što se ne dešava često kada se radi o nebesko plavima. Nisu pozvali u goste, svog svakako, a možda i generalno najvećeg junaka mečeva na Vembliju ikada. Reč je o jednom golmanu – Nemcu.

Bert Trautman stao je na gol Sitija 1949 i branio za klub punih petnaest godina. Njegova životna i sportska priča je sve, samo ne obična.

Rođen je 1923. u Bremenu, ali nije napravio transfer iz Verdera u Englesku. U mladosti isticao se u raznim sportovima, atletika, fudbal, Folkerbol (slično rukometu). Nije mu mnogo trebalo da postane član organizacije kojoj je pristupila većina njegovih vršnjaka –  Jungfolk, slično mladim izviđačima kod nas, ali i drugim zemljama, uz razliku što se u nacističkoj Nemačkoj između ostalog i odatle vršio odabir za služenje u vojsci.

Po početku Drugog svetskog rata pristupio je Luftvafeu, najpre kao radio operater, a zatim kao padobranac, uskoro je prebačen na Istočni front, gde se istakao zaradivši nekoliko odlikovanja,među kojima i Gvozdeni krst, a napredovao je do zvanja Vodnika. Početkom sloma Nemačke u ratu, bio je stacioniran u Normandiji (1944), priključen jedinicama koje su neuspešno sprečavale iskrcavanje. Posle sloma svoje jedinice i sreće da po ko zna koji put ne pogine u toku rata, odlučio se na povratak kući – u Bremen. Tada se njegova sudbina poigrala, već je tokom rata bio hvatan od strane Rusa i pripadnika francuskog pokreta otpora, oba puta uspevao je da umakne. Ovoga puta bežeći od američkih progonitelja, preskočio je neku ogradu i bukvalno se našao na zemlji pred Britanskim vojnikom koji ga je pozdravio rečima koje najbolje odlikuju britanski humor „Hello Fritz, fancy a cup of tea?”

Proveo je četiri godine u logoru za ratne zarobljenike u Engleskoj, Budući da je deo zatvoreničkog života bilo i bavljenje sportom, Trautman je provodio vreme igrajući fudbal, ali na gol je stao tek kada se povredio i nije mogao da igra u polju. Od tada, njegovo mesto je uvek bilo između stativa.

Po sticanju slobode (1948), odbio je mogućnost da se vrati u domovinu, ostao je u Engleskoj, radio je na farmi, istovremeno braneći gol nižerazrednog  St Hellens Towna, sve vreme stičući reputaciju dobrog čuvara mreže.

Na startu sledeće sezone, dobio je poziv Mančester Sitija, tima koji je tada bio isto što i do pre nekoliko godina – uvek na granici između prvog i drugog ranga takmičenja. Prva u nizu teškoća koje je trebalo preskočiti vezana je za njegovu ružnu prošlost, nije lako prihvatiti u timu bivšeg člana zloglasnog Luftvafea, koji je dobro prošarao engleske gradove tokom rata.

Potpisao je za amatere tog kluba, uz veliko negodovanje navijača i stanovnika grada. Gnevna pisma bila su brojna, ređali su se protesti i peticije a neki su čak vratili sezonske ulaznice. Posle mesec dana, dobio je priliku da debituje i za profesionalce. Početak nije bio lak, iako je na debiju dobrim odbranama uspeo da pridobije simpatije navijača Sitija, protivnički simpatizeri ga nisu ostavljali na miru. Pad koncentracije je tako na gostovanju Derbi Kauntiju rezultirao sa sedam primljenih golova.

Novo veliko iskušenje bilo je prvo gostovanje u, još uvek prekrivenom ratnim ožiljcima Londonu, Na Krejven Kotidžu dočekao ih je Fulam, “neprijateljski” je blaga reč za tretman koji koji je Trautman doživeo. Ipak, posle 90 minuta borbe, suprotna slika, sjajnim odbranama nemački golman pobrao je simpatije protivničke publike, a njegov tim je slavio (1:0). Ipak, ni to nije pomoglo da se izbegne ispadanje iz lige te godine.

Posle godinu dana, ponovo su se obreli u društvu najboljih, a dostigli sui  dva uzastopna finala FA Kupa, 1955. Njukasl je bio bolji. Sledeće godina bila je Trautmanova, po izboru novinara proglašen je za najboljeg igrača lige, prvi golman kome je to ikada uspelo. U finalu Kupa, Siti je igrao sa Birmingemom, njegov tim je vodio (3:1), a protivnik je žestoko napadao. Prilikom jedne intervencije u 75. minutu, junak ove priče sudario se sa protivničkim napadačem, spasao je gol, ali i zadobio povredu vrata. Kako izmene nisu bile dozvoljene, morao je da povređen stoji na golu do kraja. Uprkos bolu, uspeo je da još nekoliko puta spasi svoju mrežu i osvoji svoj jedini trofej u karijeri. Kako i nekoliko dana posle slavlja bol nije jenjavao, obratio se lekaru, rentgenski snimak doneo je frapantnu novost, igrao je sa slomljenim vratom, a milimetri su ga delili od smrtonosnih povreda. U njegovom slučaju se zaista može reći da sreća prati hrabre.

Vrhunac njegove igračke karijere poklopio se sa nezaboravnom generacijom Nemačke sa Svetskog prvenstva 1954. kada su izabranici trenera Sepa Herbergera načinili “Čudo u Bernu” preokrenuvši rezultat protiv “moćnih Mađara” i osvojivši “Zlatnu Boginju” rezultatom 3:2. Koliko su naši severni susedi u to vreme imali dobar tim svedoči i fantastična statistika, poraz od Nemaca bio im je prvi nakon 30 mečeva od čega su pobedili u 26 i četiti puta igrali nerečeno, uz gol razliku 130:32. Da napomenemo da su u grupnoj fazi Mađari već “preslišali” Nemce sa 8:3! Veličinu trenutka najbolje opisuje činjenica da je te 1954. godine Nemačka po prvi put bila ponosna nakon stravičnih događaja u Drugom svetskom ratu.

Ipak Trautman nije bio deo tog tima, što bi sigurno uz igre u Mančesteru bilo vrhunac njegove karijere. Njegovo nepozivanje u tim trener Herberger je objasnio razlozima političke prirode, ali i praktične – zbog troškova putovanja na SP su nastupali samo igrači iz nemačke lige.

Po okončanju igračke karijere, malo poznati Nemac bavio se trenerskim pozivom, nije ostavio mnogo traga u klubovima, a radio je i kao selektor, predvodio je Burmu, Tanzaniju, Liberiju i Pakistan. Danas, iako ima skoro 90 godina, i dalje prati i navija za Mančester Siti, ali preko televizije jer živi u Valensiji.  Interesantno je da je pred pomenuto finale 2011, prvo koje je njegov voljeni tim osvojio nakon 1976, proglasio Stouk za favorita, jer po njegovim rečima: „Imaju više timskog duha“.

Osnivač je Trautman fondacije, čiji je cilj da se promovišu dobri odnosi Nemačke i Engleske kroz fudbal, sledeći njegov primer. 2004. dobio je i priznanje, „Red Britanske Imperije“ za svoje doprinose.

Komentari