Brana Milošević – napadač sa bekovskim genima

Osečina, to malo mesto nedaleko od Valjeva, domaćem fudbalu podarilo je nekoliko igrača.

Nešto stariji ljubitelji fudbala se sećaju Branka „Belog“ Milovanovića, nekadašnjeg prvotimca OFK Beograda koji je nakon toga nosio dres La Korunje, Maritima, AEK-a… Ljubiša Ranković ostavio je najdublji trag u Partizanu, lista „viđenijih“ fudbalera iz Osečine se tu ne završava, a trenutno najbolji izdanak je Branislav Milošević. Desni bek Rada iz godine u godinu igra sve bolje, a uprkos činjenici da još nije napunio ni 25 godina, predstavlja najiskusnijeg igrača banjičkog  Superligaša.

– Iako bih u nekim drugim timovima iz našeg prvenstva bio među mlađima, u Radu sam najstariji. Malo nas je sa nekim većim iskustvom igranja u JSL, ali se trudimo da koliko god je to moguće pomognemo mlađim saigračima da se prilagode na velikoj sceni.

Na koga iz plejade mlađih treba obratiti posebnu pažnju?

– Sastav čine uglavnom momci ponikli u fudbalskoj školi Rada, jednoj od najboljih u Srbiji. Reč je o grupi izuzetno talentovanih igrača, ali ako moram da izdvojim onda ću reći da je moj ljubimac Uroš Đurđević, njemu predviđam veliku karijeru.

Kako ste se obreli u fudbalu?

– Otac Dušan bio je fudbaler u Osečini, beogradskom Poletu, Jedinstvu iz Brčkog u tadašnjoj drugoj ligi SFRJ. nakon igračke karijere klubu iz Osečine je pomagao i kao trener, tako da sam ljubav prema fudbalu nasledio od njega. Uz majku, sestre i devojku, od njega mi stiže najveća životna podrška, sve svoje uspehe ja posvećujem njima.

Poput njega, ja sam takođe desni bek.

Oni koji su Vas tada pratili, ne sećaju se da ste bili uz desnu aut liniju?

– Tako je, skoro tokom čitave juniorske karijere sam igrao napadača, a tek u poslednja dva meča u kadetima sam odigrao na desnom beku. Tada sam prekomandovan u Teleoptik sam prebačen sa te pozicije, tako sam i nastavio.

Brana Milošević i Nemanja Tomić, saigrači iz mlađih kategorija

Kako je početno interesovanje preraslo u profesiju?

– Nakon prvih kontakata, pošto je Osečina mala sredina, već sa 11 godina sam prešao u valjevsku Budućnost. Nakon toga sam otišao u Obrenovac, kod čuvenog „Čika Arse“, tamo sam se zadržao svega godinu dana, ali sam stekao dosta prijatelja, a u Čika Arsi dobrog učitelja.

Put Vas je zatim odveo u Partizan.

– Od 13. godine sam postao član crno-belih i tamo sam prošao kompletnu omladinsku školu. Pošto je u mojoj generaciji većina momaka bila sa strane, trener Igor Spasić bio nam je kao drugi otac. Pomogao nam je da se prilagodimo, ne samo zahtevima velikog kluba, već i života u velikom gradu. Mogu reći da nas je naučio svemu, osvojili smo sve što se osvojiti može, a osim mene tu su bili: Nenad Marinković, Miloš Bosančić, Marko Jovanović, Ivan Obradović, Ivan Radovanović, Miralem Sulejmani, Aleksandar Lazevski, Miloš Karišik, Bojan Čukić, Branislav Stanić, Nemanja Tomić, Miloš Živanović, Marko Knežević …mnogi od njih i danas igraju u Superligi ili su već afirmisani u inostranstvu.

Postoji li žal što u Partizanu niste ostavili dublji trag?

– Još sa 16 godina smo kao talentovana generacija poslati na kaljenje u Teleoptik. Tamo sam kasnije proveo tri godine , poslednje godine nosio sam i kapitensku traku.  U prvom timu sam pod komandom Miroslava Đukića odigrao nekoliko prijateljskih mečeva, ali veću šansu nisam dobio. Veći deo moje generacije se afirmisao daleko od Partizana. Krivo mi je jer sam tamo odrastao, ali od vraćanja na prošlost nema mnogo svrhe, zadovoljan sam i nemam mnogo razloga da žalim za bilo čim.

U dresu BSK Borče protiv sadašnjeg tima

Nakon Teleoptika nosili ste dres BSK Borče

– U Borči sam proveo četiri lepe godine, plasirali smo se u Superligu, odigrao sam preko 70 superligaških mečeva i stekao vredno iskustvo, međutim tri godine smo se borili za opstanak i igrali pod velikim pritiskom zbog toga. S druge strane, Rad je drugačija priča, dosta se bave stvaranjem igrača i radi se veoma ozbiljno, tako das u rezultati dosta bolji što mi je pomoglo da se lako i brzo uklopim, volim da pobeđujem i uvek sam gladan uspeha.

Koje igrače iz domaćeg fudbala posebno cenite?

– Dok sam bio u Partizanu, omiljeni “klinac” bio mi je Lazar Marković, mislim da je on već sada najbolji igrač lige. Što se direktnih rivala na terenu tiče, najteže mi je bilo u duelima sa Abubakarom Oumaruom, dok sam igrao za Borču nikako mi nije odgovarao. Osim toga, iskreno se nadam da će ove sezone da zablistaju moj cimer Slavko Perović i dosadašnji saigrač, ali i moj veliki prijatelj i budući kum Nemanja Kojić.

Šta planirate u nastavku karijere?

-Nadam se da cu igrama u Radu zaslužiti da odem u neki inostrani klub jer sam u tim godinama da me zanima isključivo ta opcija. Dovoljno sam mlad a imam veliko iskustvo u domaćem fudbalu.

Komentari