Đukićev put

Fudbalski klub Mačva je krajem osamdesetih godina prošlog veka doživljavao pravu renesansu. Uspeli su da se nakon decenija tavorenja vrate u Drugu saveznu ligu, u to doba vrlo jako takmičenje. Istovremeno, u sezoni 1988-89 su briljirali i u Kupu. Pred Šapčanima su redom padali: Obilić, Osijek, Napredak, Dinamo Zagreb. Došli su do polufinala, u kome ih je sačekao Partizan. Crno-beli su bili nepremostiva prepreka, ali nije ni Mačva razočarala svoje navijače i fudbalsku javnost.

Upravo je toj javnosti za oko zapao jedan momak. Miroslav Đukić iz malog mesta Štitar u blizini Šapca, na treninzima crveno-crnih je iskazivao neverovatno zalaganje i trud. Ta posvećenost je dala rezultate, nakon odlične godine svog kluba, dobio je priliku da se okuša u najjačem rangu, odlučio se za prelazak u FK Rad.

Ambiciozni građevinari su prethodne godine odigrali tek drugu sezonu u najboljem jugoslovenskom takmičenju, osvojili visoko četvrto mesto u prvenstvu i uspeli da se plasiraju u Kup UEFA. U Evropi, na žalost nisu dogurali daleko, ispali su pomalo nesrećno od grčkog Olimpijakosa. Đukić je svoju odličnu godinu iskoristio da se otisne u inostranstvo.

Španija je tih godina postala prava “Meka” za igrače sa naših prostora, kao i u Jugoslaviji, Đukić nije pojačao velike klubove, već maleni Deportivo iz La Korunje.

Iako prve godine maltene Đukić nije igrao, tim iz Galicije je uspeo da se vrati u Primeru, nakon čitavih 18 godina odsustvovanja. Naredne sezone, Đukić je postao standardan, a tim je postepeno dobijao obrije jednog od najjačih špankih klubova iz “devedesetih” godina. Sastavljen od veterana, ali i mladih zvezda, tim čija je najveća vedeta bio odlični Brazilac Bebeto. U prvenstvu 1993-94 bili su na korak od osvajanja titule, ali im je ispred nosa uzela Barselona, nakon što je junak naše priče promašio jedanaesterac protiv Valensije u poslednjem minutu, poslednjeg meča prvenstva, odbranom se istakao golman Gonzales.

U jeseni karijere, u 31. godini života je prešao u Valensiju, tim sa kojim su mu tek predstojali veliki uspesi. Sa “slepim miševima” je igrao dva finala Lige šampiona, ali ih je izgubio. Ipak, nije ostao bez trofeja, postao je prvak Španije 2002. sa 36 godina. Kamen sa srca mu je pao dve godine ranije, kada je Deportivo osvojio titulu prvaka Španije, na njegovo zadovoljstvo, iako je iz tima otišao pune tri godine ranije. Interesantan je niz koincidencija koju je tada uspostavio sa Slavišom JokanovićemĐukić je nosio broj 5 a Jokanović 4 u reprezentaciji Jugoslavije. Jokanović je godinama igrao za Tenerife, da bi u Deportivu proveo samo jednu godinu i uspeo da uzme titulu, Đukić je igračku karijeru okončao upravo u dresu Tenerifea, u španskoj Segundi. tako]e, kada je u decembru 2007. Miroslav Đukić napustio klupu Partizana i preuzeo nacionalni tim, na klupi crno-belih ga je zamenio Slaviša Jokanović.

Trenerska karijera mu je, poput igračke imala uspone i padove, ali uvek je na kraju izlazio kao pobednik. Licencu je stekao u Španiji, ali je prve uspehe doživeo kao selektor mladog tima Srbije, pokazao se kao odličan motivator, koji gaji, pre svega lepršavu i brzu igru. Pomenuti atributi bili su njegov adut i pri preuzimanju A selekcije Srbije, ali na tom poslu nije potrajao, doduše ne svojom krivicom. Nakon nekoliko izgubljenih prijateljskih mečeva, razišao se sa predsednikom saveza Karadžićem i napustio je nacionalni tim, ali i srpski fudbal. Sledeći angažman imao je u belgijskom Muskronu u koji je došao na poziv nekadašnjih saigrača iz Valensije, Karbonija i Juan Sančeza ali je klub napustio usled finansijskih okolnosti.

U martu 2011 došao je kao trener “vatrogasac” da pokuša da izbori opstanak u Primeri sa Herkulesom, ali ni Trezege u timu, ni uspešno disciplinovanje Drentea nije pomoglo da se izbegne ekspresno ispadanje iz lige.

Nekoliko meseci kasnije postao je trener drugog drugoligaša, sa Real Valjadolidom je uspeo da uspostavi sistem, nakon godinu dana se ponovo obreo na klupi tima iz Primere. Ove godine Valjadolid je jedan od najatraktivnijih timova u Španiji, a Đukić jedini srpski trener u najjačih  5 liga Evrope. Postiže uspehe i bez domaće trenerske licence i bez ikakve povezanosti sa vrhuškom FSS-a. BAš zbog toga i nije uzet u obzir za trenera godine u Srbiji.

Komentari