Eibar – španski primer da novac i moć nisu najvažniji

Španski fudbal i dalje je glavni u Evropi, u to su nas je uverila nedavna završnica Lige šampiona i Evropa lige. Sevilja je ponovo osvojila „utešno“ takmičenje, dok je Real u prvom „gradskom“ finalu ikada savladao Atletiko nakon 120 minuta borbe.

Ipak, ako se izuzmu velikani kojima svakako pripada veliki medijski prostor, podvig godine načinio je Eibar. Mali klub iz Baskije zaslužio je da od naredne sezone po prvi put zaigra u društvu najboljih. Proteklog vikenda to je postalo definitivno, dva kola pre kraja, pobedom nad lokalnim rivalom Alavesom su izbili na prvo mesto i matematički obezbedili plasman u „La Ligu“. Sve to samo godinu dana nakon što su se vratili iz trećeg ranga.

Stadion Real Madrida, čuveni „Bernabeu“ ima kapacitet od 85.000 mesta, a čitav gradić Eibar ima tri puta manje (oko 27 hiljada) žitelja. Ovo je priča o njima, klubu sa najmanjim stadionom i budžetom u prva dva ranga u Španiji – ljudima koji vraćaju nadu da u sadašnjem fudbalu nije sve u novcu.

Smešten tačno na pola puta između dva najvažnija grada u pokrajini Baskija, Bilbaoa i San Sebastijana, Eibar je predodređen da voli fudbal. Gradić poznat po industriji šivaćih mašina, skutera („Serveta“ je španska „Vespa“) ali i oružja, po čemu je i nadimak momaka koji igraju za SD Eibar upravo „Oružari“ (Armeros). Nastao je dok je buktao Drugi svetski rat (1940.), spajanjem dva manja lokalna kluba, a boje su uzeli od onih sa kojima će se naredne godine dva puta sastati – Barselone.

Sudbina svakog gradića te veličine je igranje po regionalnim rangovima, pa šta je to njih izdvojilo da su godinama bili jedan od najstandardnijih drugoligaša? Oni će vam reći posvećenost, stanovnici Eibara sa zadovoljstvom pamte kako su “osamdesetih” godina njihovi ljubimci uspešno igrali na nacionalnom nivou preko vikenda, dok su se radnim danima vraćali svojim pravim zanimanjima, igrali su tada zajedno mesar, električar, prodavac, ložač, inspektor…

Njihova deviza je jednostavna i tako retka, kako u Španiji, tako i u većini ostalih zemalja

– „Ne trošimo više nego što je neophodno“. To je nešto čega se drže od osnivanja i jedan su od retkih klubova koji nikome ne duguje ništa a igrači dobijaju platu na vreme. Sve to dok ukupni dug timova iz „Primere“ i „Segunde“ iznosi oko milijardu evra, ne zna se tačno jer, ponovo za razliku od Eibara, ne postoji transparentnost u poslovanju – sve to priča jedan od najboljih pratilaca ove slavne tradicije je Gaicka Garitano, sadašnji trener

– Živimo u vremenu u kome se sve zasniva na budžetu, Eibar je primer da se može do dobrih rezultata poštenjem i sopstvenim naporima. Verujem da naš primer nadilazi fudbal i može se primeniti i na ostale segmente života. Lepota sporta upravo i jeste u činjenici da ne pobeđuje uvek bogatiji. Mi kao tim iz „Segunde“ i Atletiko Madrid iz „Primere“, mislim da je dobro da smo se pojavili.

Nije prvi put Eibar došao u priliku da se plasira među najbolje, Garitano je kao igrač bio kapiten i predvodnik generacije 2005, kojoj je igranje u „Primeri“ izmaklo za malo, tek u poslednjem kolu. Jedan od momaka koji se toga odlično seća je Jon Erasti, rođen je u Eibaru, ove godine se ustalio u timu i jedan je od oslonaca.

Biti tako mali a doći do uspeha je teško, jedan od načina je pomoć većih klubova. Saradnja sa Real Sosijedadom i Seltom traje dugo i to pomaže da se nadomesti manjak resursa. Ipak, nije svejedno ko će doći.

– Ne dovodimo igrače za koje smatramo da mogu da poremete našu harmoniju. Nema noćnog života, nema javnog negodovanja ako si nezadovoljan minutažom, nema prigovora kada si izmenjen – objašnjava Garitano

U tako malom mestu sve je drugačije, pa sve i da hoće, igrači ne mogu da glume „zvezde“ jer dele svakodnevnicu sa navijačima i simpatizerima kluba. Svi se poznaju, svi znaju ko su igrači, susreću ih na ulici, pričaju, kontakt je neposredniji ali zbog toga i nema zviždanja kada timu ne ide. Osim toga, nema ni potrebe jer se igrači trude.

Eneko Boveda je standardan na poziciji desnog beka, poput članova generacije iz „osamdesetih“ nije zapostavio vanterenske aktivnosti, uskoro će postati inženjer, on takođe veruje u klupsku filozofiju:

– Trudimo se da radimo pošteno na svim poljima, kada vidimo kako klub funkcioniše, to i nama igračima daje snagu da uvek damo sve od sebe. Primeri poput našeg su potrebni društvu današnjice, da se može doći do uspeha na čist način.

Posebna priča je stadion, njihov „Ipurua“ biće bez sumnje najmanji u ligi, malo većeg kapaciteta od pet hiljada. Malo je povećan za potrebe narednog takmičenja.

– Trudimo se da imamo popularnije cene i sada kada uđemo u najviši rang nećemo ih drastično povećavati. Cilj nam je da imamo što više gledalaca, a deca koja dođu na naš stadion da ne nose dresove Mesija ili Kristijana Ronalda, već naših igrača – priča Aleks Aranzabal, predsednik kluba i nastavlja:

– Kažu da se ne može živeti bez novca od televizijskih prava, mi stvari posmatramo malo drugačije. Istina, od toga klubovi više zarade, ali onda troše novac na neke skupe igrače, nagomilavaju dugovanja i upadnu u „čvor“ iz kog ne mogu da se izvuku.

O domaćinskom poslovanju priča i Fran Garagarza, sportski direktor:

– Tri četvrtine naših igrača zarađuju propisani „minimalac“ za naš rang takmičenja i svi imaju gotovo ista primanja. Mi ne obećavamo mnogo, ali ispunjavamo sve što smo obećali, to je ono što naši igrači cene.

Vezista Raul Albentosa ima dosta iskustva iz prethodnih klubova.

– Skoro svi su mi dugovali po tri, četiri plate, to je ogromno opterećenje jer umesto fudbala više se razmišlja o novcu. Znao sam da je ovde drugačije, zbog toga sam i došao.

Lepa sportsko-ljudska priča ipak mogla bi da ima i tužan kraj. Naime, finansijske garancije za takmičenje u „La Ligi“ su znatno veće, a to će iziskivati neke kompromise. Predsednik Aranzabal je svestan da „sat otkucava“ i ubrzano traži rešenje.

Trudimo se da naši akcionari budu odavde, nećemo da nas kupi neki šeik ili milijarder.

Rešenje bi mogli da budu neki drugi Baskijci, igrači Real Madrida, Ćabi Alonso i Asier Iljarmendi su pokrenuli kampanju podrške da se pronađu kupci deonica kako bi se sakupilo 1,7 miliona evra koliko je Eibar „kratak“ za boravak u eliti.

Kontradiktorno je da klub koji je toliko finansijski zdrav mora da sakupi dodatna sredstva, dok sa druge strane ogromni dužnici igraju bez problema. Nadam se da će Eibaru moja podrška značiti da se na kraju nađu tamo gde su zaslužili na terenu – rekao je Ćabi Alonso, reprezentativac Španije koji se svojevremeno kao mladi prvotimac Real Sosijedada „kalio“ u Eibaru

Krajnji rok je 6. avgust, nadamo se da će rešenje do tada biti pronađeno, ukoliko ga ne bude, ovaj mali uzorni klub će biti vraćen u treći rang.

Komentari