Kraj prvenstva – biće putovanja

U domaćoj Superligi nastupaju dve vrste igrača:

1) Oni koji još uvek nisu otišli nigde preko granice naše zemlje.

2) Oni koji su se vratili sa pečalbe i pronašli egzodus na terenima koje su nekada sa zadovoljstvom napustili, baš kao što će to učiniti i momci iz grupe 1.

Oni se dalje dele na dve podgrupe, u prvoj su poletarci koji su odigrali tek jednu godinu i nemaju za sobom mnogo iskustva u najjačem domaćem rangu, ali su svesni da to iskustvo mogu lako nadoknaditi i samo trenirajući u bilo kom osrednjem evropskom klubu. Nakon dostizanja određenog nivoa igara, nedostatak “jakih” utakmica i donosi im stagnaciju.

U čitavoj kombinaciji ne treba zaboraviti ni menadžere, koji su postali suštinski vlasnici igrača, dok su klubovi nemoćni i ne mogu ili ne žele da budu vlasnici svoje sudbine. Ne žele jer nisu u mogućnosti da isplaćuju redovno zarade, obećane bonuse, zdravstveno i socijalno osiguranje i niz drugih dažbina. U vremenu opšte besparice članovi uprava se odlučuju na jednostavniju soluciju, u saradnji sa menadžerima “zaobilaze” zvanične klupske strukture u isplaćivanju igrača, baš kao što se klupska kasa zaobilazi kada se slije crkavica od odlaska nekog igrača – to se podeli na ravne časti, deo menadžeru, a delić u džepove ljudi iz klupskog rukovodstva bez kojih se ipak ne može.

Srbija je jedna od zemalja sa najvećim brojem fudbalskih posrednika, bilo da imaju ili nemaju licence evropske kuće fudbala, oni i sa minimalnim početnim kapitalom, bez ikakvog problema dolaze do jeftine “robe” za koju uvek imaju poneku soluciju. U Letnjem i zimskom periodu domaći aerodromi postaju kao košnice, naši fudbaleri, naročito oni sa manjim pedigreom odlaze na probe u sve egzotičnije fudbalske sredine – jer izgleda da je svugde bolje nego ovde.

Među “povratnicima” se takođe mogu izdvojiti dve grupe. Momci duboko zagrizli u 4 deceniju života čije interesovanje se više kreće ka uređivanju porodičnog života nego zarađivanju velikog novca od fudbala, tako da bez presije igraju po nekoliko godina u JSL klubovima, obično demonstrirajući takav kvalitet, da im činjenica da su deceniju-dve stariji od ostalih aktera ne predstavlja nikakav problem.

Druga vrsta povratnika su momci u najboljim igračkim godinama koji iz nekog razloga traže predah u Srbiji. Nisu ispoštovani od strane inostranog poslovavca, malo su igrali, šikanirani su, nisu se uklopili… Rešenje, makar privremeno je povratak u Srbiju, jer u domaćem prvenstvu zbog velikog broja odlazaka uvek vlada nestašica kadrova. Oni su kvalitetom i iskustvom obično superiorniji u odnosu na “starosedeoce” a domaću ligu igraju sa pola gasa, uvek jednim okom vrebajući priliku da se otisnu preko granice.

A igrači? Ma ko njih pita, pa ne umeju pošteno da se organizuju ni u sindikat – čast izuzecima.

Komentari