Neobičan karijerni put Igora Krmara

Naviknut na uzbuđenja

„Život je neprekidna borba za prevazilaženje teškoća“. Navedena floskula možda i nije opšte primenljiva, ali svakako važi kada je u pitanju život i karijera Igora Krmara, desnokrilnog igrača Smedereva. Prva borba koja je uticala na njegov život bila je oružana, tek što se rodio, buknuo je građanski rat u Jugoslaviji. Sudbonosni sukob za mnoge, uticao je i na porodicu Krmar koja je živela u slavonskom gradiću – koji je taj epitet idiličan izgubio sa početkom građanskog rata.

Krmar u dresu Smedereva

– Rođen sam u Vinkovcima, železničkom čvoru bivše države, ali rodni grad nisam zapamtio jer smo morali da odemo kada sam imao mesec dana. Nakon toga, smestili smo se u Boleču, na dvanaestom kilometru puta od Beograda ka gradu u kome sada igram fudbal – Smedereva. Možda smo zbog okolnosti bili i jedinstveniji nego što je uobičajeno za porodice u Srbiji. Otac, majka i brat su mi i danas najveća moguća podrška.

Još od najmlađeg doba se moglo nagovestiti da će biti sportista, nestašni dečak je pokazivao zadivljujuću motoriku, nastavnicima nije to promaklo pa su ga usmeravali na trčanje – većinu takmičenja je završavao sa pobedničkom medaljom oko vrata. Put do fudbala nije bio dalek, genetika je učinila dovoljno da dođe do susreta sa „bubamarom“.

– Otac je svojevremeno igrao za Lokomotivu iz Vinkovaca, pa je fudbal uvek bio tema u našoj kući, tako da sam loptu sa zadovoljstvom prigrlio. Prvih fudbalskih koraka se skoro i ne sećam, jer sam ih načinio već sa pet godina. Toliko sam voleo da igram da su morali da me „švercuju“ sa starijima i pre nego što sam po godinama stekao pravo da zaigram. Nakon nekoliko godina me je put odveo u obližnju Vinču. U tom klubu već su stasavali Goran Gavrančić, ali i Milan Pršo.

Nakon toga, usledilo je „školovanje“ u Crvenoj zvezdi.

– Prošao sam kompletnu omladinsku školu crveno-belih, najpre na poziciji napadača, a zatim i nešto povučenije. U to vreme, redovno sam nastupao i za reprezentativne selekcije. Naravno kao i svi ostali dečaci, sanjao sam dres kluba sa „Marakane“

Prošao je kompletnu Zvezdinu školu

Kako je došlo do toga da niko iz talentovane generacije 91. niko ne zaigra za prvi tim?

– Desilo se da u vreme velikih previranja u klubu (2009.), kada je nova uprava došla na čelo i gromoglasno najavljivala oslanjanje na svoju omladinsku školu, moja generacija bila potpuno rasuta po raznim klubovima, niko nije zaigrao za prvi tim. U to vreme, dobio sam ponudu Mačve, Srpskoligaš iz Šapca mi je omogućio da debitujem u seniorskoj konkurenciji. Niži rang, ali za mene jako značajno iskustvo, borili smo se za ulazak u Prvu ligu, najveći rivali su nam bili Sloboda Užice, ali i Radnički iz Kragujevca, sastav koji se na kraju te godine i plasirao u viši rang. Uprkos svemu, sećanje na Šabac je lepo, to je divna sredina a klub je imao tradiciju staru 90 godina.

„Provincijski Urugvaj“ je uprkos neuspehu imao odličan tim.

– Predvodio nas je iskusni kapiten Samurović, na golu je stajao Stepandić, danas je u Superligi i Obrovac (Hajduk), zatim Protić – preko Jagodine je otišao u Ukrajinu, Maksimović je sa mnom prešao u Radnički.

Usledila je još jedna uspešna godina – u Kragujevcu.

– Ljudi iz rivalskog tima su me zapazili u direktnim duelima Mačve i Radničkog. Sa „Đavolima“ sam stekao novo iskustvo, u takmičenju višeg ranga, stekao samopouzdanje a zaigrao sam i za Reprezentaciju prve lige. Na kraju smo i ostvarili željeni uspeh – povratak kluba u društvo koje mu pripada nakon devet godina.

Njegove igre dosta su pomogle Radničkom 1923 u prvenstvu 2010/11

Usledio je debi u najjačoj konkurenciji.

– Zabeležio sam prve minute u JSL, ali se nisam naigrao u dresu Radničkog. Nakon pola godine otišao sam u Slaviju, člana Premijer lige Bosne i Hercegovine. Njih je trenirao Vlado Čapljić, čovek sa kojim je „moj“ Radnički ušao u Superligu. Na polusezoni su „Sokolovi“ bili ubedljivo na dnu, ali u klubu se osećao optimizam. Nismo se obazirali na priče i ostale klubove, gledali smo svoja posla i malo po malo se vratili u igru za opstanak. Načinili smo pravu senzaciju – pamtiću to celog života – neverovatan splet okolnosti je zapisao lepu stranicu istorije tog kluba, ali i Krmarove karijere

Nakon bosanskih izazova, usledili su novi, redovno igranje u Superligi.

– Prelaskom u Smederevo sam dobio ono što sam priželjkivao – minutažu koju zaslužujem, zadovoljan sam svojim igrama prethodne godine, na žalost nisam još postigao debitantski gol u JSL, ali nadam se da ćemo i klub i ja zablistati na proleće.

Mačva se borila za viši rang, isti slučaj bio je i sa Radničkim, Slavija je nosila fenjer do pretposlednjeg kola, Smederevo je zadesila ista sudbina.

– Ja kao da sam ovisnik o adrenalinu, već nekoliko godina se borim za nešto, bilo za promociju, bilo za opstanak. Zbog toga sam i ostao u Smederevu, verujem da ćemo i iz ove borbe ja i moji saigrači izaći kao pobednici. Pojačali smo se iskusnim igračima i bićemo ujedinjeni u trudu. Sa moje strane, daću sve od sebe, ove zime sam i individualno radio kao nikada do sada, sve sa namerom da pružim klubu i više nego što se od mene očekuje, šta da kažem – imam dosta prethodnog iskustva u ovakvim situacijama,  šaljivim tonom okončava priču Igor Krmar (21)

(foto: fksmederevo.com)

Komentari