Pančevac zbog užičke Slobode prevalio preko 20.000 km!

Sticaj okolnosti, život je porodicu Sič iz Podunavlja naveo u Užice, pa odatle nenadano vratio u Pančevo. Anton Sič se 1969. rodio u Užicu, gde su mu se godinu pre toga nastanili roditelji. Iako su se posle nekoliko godina preselili u Pančevo, Anton nije zaboravio rodno Užice. Kao vatreni navijač fudbalskog kluba Sloboda, on skoro svake nedelje dolazi na utakmicu iz Pančeva i nezvanično je rekorder po broju dolazaka na Slobodine utakmice.


– Imao sam šest i po godina kada smo se iz Užica preselili u Pančevo. To je za mene bio emotivni šok jer sam morao da napustim najbolje komšije na svetu. Čuvali su me oni kao svoje dete, jeo sam gde se zateknem. Roditelji su kafenisali po deset puta dnevno s komšijama, uveče se čula pesma uz harmoniku. Taj dan kada smo odlazili iz Užica ostaće večno urezan u mom sećanju. Krenuli smo na železničku stanicu, pola tatine firme i ceo komšiluk su išli uz nas. Sa mnom su imali problem, jer nisu mogli da me nađu. Sakrio sam se u golubarnik na tavanu, rešen da ne putujem – sa setom priča Anton.

Od tada živi u Pančevu, ali svoj rodni grad nije mogao da zaboravi.

– Svake godine kad zazvoni zvono za kraj školske godine ja sam već bio u vozu za Užice i tamo ostajao celo leto. Imali smo svoje carstvo na užičkom Cerovića brdu. Teren za fudbal, turnire između uličnih timova, šumu, logore, fantastičan pogled na grad. Nedeljom bi tri sata pred početak utakmice koju je igrala Sloboda išli na njen stadion kako bismo bili sigurni da će baš nas izabrati da sakupljamo lopte na utakmicama sa Teteksom, Pelisterom, Radničkim iz Pirota, Borom… Kuću u Užicu imamo i danas, stoji prazna. Propada nagrižena zubom vremena, ali ni u najružnijim snovima ne pomišljam da se proda – zarekao se Anton.

Ljubav prema gradu pretočena je u ljubav prema sportu, a sve je uzelo zamah kada su odbojkašice Jedinstva devedesetih godina harale Jugoslavijom. Dočekivao je u Užicu i Oliveru Jevtić iz Brazila, ali najveću ljubav Anton iskazuje prema Slobodi koja je pre četiri godine obezbedila plasman u najelitnije fudbalsko društvo.

– Zbog posla i porodičnih obaveza jedno vreme nisam bio baš aktivan u praćenju Slobode. A onda je ta vezanost koja traje do danas počela utakmicom Sloboda Partizan u Lučanima. Od tada gledao sam, bez ijedne propuštene, 51 utakmicu užičkog kluba. Kod navijača sam postao malo poznatiji kada smo sin i ja podržali akciju čišćenja snega. Poslali smo im sliku kako čistimo sneg u sinovljevoj školi u Slobodinim dresovima što je naišlo na oduševljenje. Veliku podršku imam od porodice moje sestre koja se udala u Užice. Kod njih boravim tokom vikenda, kao i kod navijača Nebojše sa kojim idem na gostovanja – kaže Anton, koji svakog vikenda pređe 180 km u jednom pravcu, pa iza sebe ima najmanje 20.000 prevaljenih kilometara.

Utakmice na stadionu kraj Đetinje gleda sa zapadne tribine gde se po tradiciji okupljaju najokoreliji Slobodini navijači.

– Utakmicu gledam sto posto, nijedan detalj ne može da mi promakne. Nervira me svaki faul, svaka pogrešna sudijska odluka. Najteže mi je što posle utakmice nemam s kim da podelim ni radost ni tugu. Moji drugovi ostaju u kafani, analiziraju utakmicu, a ja moram odmah da putujem – ističe naš sagovornik.

Ljubav prema Slobodi prenosi i na svog devetogodišnjeg sina Mateju, koji je sa njim na tribinama kad Sloboda igra u Beogradu.

– Dve godine sam bezuspešno pokušavao da dođem do dresa Slobode. U Lučanima protiv Partizana 2011. godine preskočio sam ogradu i išao od jednog do drugog igrača, ali niko nije hteo da mi ga da. Prvi dres sam dobio kada su posle neverovatne utakmice u Kuli i dva autogola igrača Hajduka u poslednjim minutima utakmice naši igrači bacili dresove u publiku. Uspeo sam jedan da uhvatim. Kad sam došao kući nisam mogao da ga obučem, jer je bio od najnižeg igrača, Slavka Marića. Godinu dana kasnije dobio sam dres od drugova navijača sa potpisima svih igrača.

Anton iza sebe ima i zavidnu sportsku karijeru. Zahvaljujući atletskoj građi i eksplozivnosti u nogama bio je istaknuti skakač udalj i 1988. juniorski prvak Jugoslavije. Skakao je kao član Partizana, Čukaričkog, pa i bio i nadomak dresa užičkog AK Sloboda, ali voljom nekih ljudi ta želja mu se nije ispunila. Druga, srećom, jeste. Prvi put je na stadionu Slobode skočio preko sedam metara, i to na mitingu povodom dana oslobođenja Užica.

(preuzeto sa vesti-online.com)

Komentari