Piskavac: Ništa bez strategije

Sklonost domaćih klubova da često menjaju trenere je gotovo nepogrešivi pokazatelj (ne)ozbiljnosti i ambicioznosti pomenutih. Ovo je priča o lojalnosti, strpljenju i poverenju.

Razgovarali smo sa trenerom užičke Slobode – Ljubišom Stamenkovićem Piskavcem (48).

Za početak da otklonimo jednu grešku koja se i dalje „vuče“ po sportskim sajtovima, Stamenković je rođen 21. jula 1964. godine u Vlasotincu, dakle gotovo deceniju kasnije od onoga što stoji u njegovoj „biografiji“ na sportskim stranicama. Najveći deo karijere je proveo u Smederevu, gradu u kome je živeo preko 40 godina, igrao je za lokalni Železničar, zatim OFK Beograd, a dres Smedereva i Mladog Radnika nosio je u više navrata. Igračku karijeru je privodio kraju u Balkan Mirijevu i Vranovu, a trenerski „otac“ mu je Velimir Ciga Đorđević.

piske

– Ciga je u meni prepoznao da imam trenerski „nerv“,  godinama smo radili u tandemu – bio sam mu asistent. Prva iskustva sam stekao u Goši iz Smederevske Palanke, uspeli smo da uđemo u tadašnju drugu ligu. Nakon toga sam radio u Zvezdari, tri godine smo se nadmetali za ulazak u viši rang.

Svi klubovi u kojima je radio Piskavac su imali jednu zajedničku crtu – ambiciju da napreduju. On o tome kaže:

– Uvek sam birao klubove prema ambicijama, privlače me izazovi, isti stav sam zadržao i u Mladenovcu, Timoku… Ako bih se našao u nekoj sredini bez većih planova, ja bih se lično trudio da se povećaju aspiracije tima – jednostavno takav sam čovek.

Zatim Vas je put naneo u Sevojno.

– Klub se nalazio u opasnoj zoni treće lige, uspeli smo da sačuvamo status, a zatim sam zacrtao i počeo da ostvarujem viziju koja i dalje traje. Između ostalog uspeli smo da napravimo i sjajan niz od 19 mečeva bez poraza. Nakon tri godine u predgrađu Užica, promenio sam sredinu – radio sam po drugi put u Mladenovcu, a zatim i proveo vreme u Bežaniji. Sa Novobeograđanima sam imao jedino loše rezultatsko iskustvo u karijeri, ispali smo iz najvišeg ranga. Ipak, ostavio sam i tamo dobar utisak, dan danas sam u odličnim odnosima sa ljudima iz kluba.

2008. godine ste započeli novi “mandat” u Sevojnu.

– Tada su počeli najlepši trenuci moje karijere, koji traju i do danas. Iako drugoligaši, ušli smo u finale Kupa i ostvarili plamsan u Evropu. Nakon preskočene prepreke iz Litvanije – Kaunasa, namerili smo se na snažni Lil. Uprkos porazu u oba meča (po 0:2), ostvarili smo dobar utisak, nadigravali se, pa smo u Francuskoj poklekli tek u poslednjih 10 minuta – i to nakon prekida. Za Lil su tada igrali neki sadašnji igrači: Arsenala, Mančestera, Valensije, Bordoa, a mi – drugoligaši, ipak dostojno smo reprezentovali srpski fudbal.

Usledio je plasman u Superligu.

– Godinama smo se spremali za to, a kada je došao čas suvereno smo odigrali prvenstvo i plasirali se, a zatim je usledila fuzija sa Slobodom i superligaški mečevi.

Kako su Užičani prihvatili taj „novi“ klub?

– Užička publika poznaje fudbal, prepoznali su naša stremljenja i poštuju našu borbu. Očigledno je da je u Slobodi zdrava atmosfera i prava fudbalska priča, tako da imamo njihovu podršku. Drago mi je kada vidim kako je na našim utakmicama, ljudi dolaze i imaju iste emocije kao i mi, komunikacija je dobra – gledanje Slobode je događaj, a navijanje i praćenje kluba je stil života – to se trudimo da postignemo. Na dobrom smo putu da stavimo znak jednakosti između Slobode u grada Užica.

sp-stamenkovic

Čemu Sloboda stremi kao klub?

– Nemamo imperative, ali imamo ciljeve. I dalje se kao klub borimo da stanemo na zdrave noge. Vučemo dosta neizmirenih obaveza koje su se nagomilale u Slobodi u proteklih 10 godina – mnogo više nego što je uobičajeno za tadašnjeg trećeligaša. Svi smo svesni činjenice da zbog vraćanja tih dugova i ostalih troškova naši igrači ponekad ispaštaju, ali to je put koji smo zacrtali i sigurno ćemo ga isterati do kraja. Kada se stvore normalne okolnosti, onda ćemo tek moći da pričamo o visokim ambicijama. Do tada, želimo da nas prati 6 hiljada ljudi u proseku, ali sa istom emocijom kao i sadašnje 3000, da i dalje budemo klub za koji navijaju sve tribine. Hoćemo da i dalje igramo stabilno u najjačem rangu, da postanemo snažan tim i ako je moguće igramo najlepši fudbal. Ukoliko se u međuvremenu ukaže prilika da rezultatski učinimo nešto više, nećemo je ispustiti. Ali pre svega – da ostanemo zdrav kolektiv u klubu koji nema nikakva dugovanja, što je u današnje vreme u Srbiji retkost.

Kako objašnjavate činjenicu da trajete duže od ostalih kolega na klupi jednog kluba?

– Pre svega, uvek kada sam birao sredinu u kojoj ću raditi, gledao sam da se poklope moji sa planovima kluba. Od kada sam došao na kormilo Sevojna, a sada Slobode imao sam potpuno poverenje ljudi iz uprave kluba. Ja i predsednik Dragan Subotić smo na istim talasnim dužinama i to donosi uspeh na dugoročnom planu. Dešavalo se i meni da vežem i po sedam, pa i devet poraza, u fudbalu sve je moguće, pa i to. Smireno su čekali da tim „proradi“, ali i tada moja pozicija bila je sigurna, jer ljudi iz kluba znaju moje kvalitete i delimo istu viziju. Verujemo u Slobodu, temeljno radimo na njenom uzdizanju i sve momente – dobre i loše prolazimo zajedno. Koji god da sam cilj zacrtao tokom karijere, uspevao sam da ga ispunim, samo je pitanje vremena. A sa timovima koje sam imao na raspolaganju, uvek sam postizao najbolje moguće rezultate. Nikada u karijeri nisam otišao sa kormila nekog tima zbog loših rezultata.

U kakvom je stanju domaći fudbal?

– Poslednjih godina se uviđa velika razlika. Na žalost, kvalitet je sve niži, neke od utakmica koje sam vodio u trećem rangu takmičenja bile su ozbiljnije od pojedinih superligaških. Iz godine u godinu kvalitet opada, ali ne može se ni očekivati nešto drugo. Puno toga je prošlo kroz našu zemlju prethodnih decenija, mnoge stvari su se srozale, pa zašto bi fudbal bio izuzetak? Iz ove kože se ne može, moramo da radimo na popravljanju stvari – bez dlake na jeziku govori Stamenković, koji je i predložio rešenje:

– Nekada je u svetskim okvirima bila prepoznatljiva Jugoslovenska škola, timovi su imali solidne rezultate, a treneri i igrači iz naše lige mogli su praktično da rade bilo gde. To je prošlost, ali sada je potrebno da se stvori neki novi, nazovimo ga „Srpski brend“ od fudbala. Imamo dosta potencijala i talenta, samo treba da imamo jasnu strategiju. Zatim da idemo korak po korak ka ostvarenju. To treba da urade ljudi koji vode fudbal u Srbiji – stihijski ne možemo postići mnogo.

Najlepši i najteži trenuci u Vašoj dosadašnjoj karijeri?

– Najdraže mi je sećanje na sjajan ulazak u finale kupa 2009. godine, pobeda nad Crvenom zvezdom u polufinalu. Bilo je lepo igrati četiri utakmice u Evropi kasnije te godine, naročito dvomeč sa velikim Lilom. Divan osećaj mi je donela i pobeda nad Partizanom, na otvaranju stadiona u Užicu, posle jedne godine igranja u Lučanima.

Najveću gorčinu mi nosi sećanje od pre samo nekoliko meseci, velika radost zbog pobede na Karaburmi, zatim minuti iščekivanja rezultata iz Novog Sada i veliko razočarenje – izmakla nam je Evropa – za malo.

Malom broju ljudi je poznato da pored trenerskih licenci imate i fakultetsku diplomu.

– To se ne spominje, jer fakultet u srpskom fudbalu to je mana – kroz osmeh kaže Stamenković i dodaje – paralelno sa igračkom karijerom, redovno sam završio beogradski FON. Dakle, po obrazovanju sam menadžer, što mi dosta znači, ne samo na poslu, već i u privatnom životu.

Moja maksima je: „Sanjaj velike snove da bi ti se ostvarili“ ja svoje još uvek nisam ostvario – rekao je za kraj ambiciozni trener Slobode. Čovek koji teži ka tome da Sloboda postane sinonim za Užice je već postao sinonim za Slobodu.

(foto: sportal.rs)

Komentari