Potresna ispovest Milice Stojanović: Kako mi je Perica Krstić uništio karijeru

Retko kome u Srbiji nije poznata reč “mobing” i značenje iste, ali kada čujete ovu reč, poslednje o čemu pomislite je sport. Junakinja naše današnje priče je fudbalerka Mašinca i reprezentacije Srbije Milica Stojanović. Ona je odlučila da posle godina ćutanja za naš sajt progovori o svim usponima i padovima sa kojima se sretala u karijeri. Ukoliko niste upoznati sa zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu, sa ovim zakonom se možete upoznati ovde

Odgovor Perice Krstića pročitajte ovde

Dramatičnu ispovest Milice Stojanović vam prenosimo u celosti: “Ovom prilikom  želim da iznesem u javnost, istinu i samo istinu. Jer drugojačije niti želim niti znam. Fudbalom sam krenula da se bavim sa 15 godina, tačnije 2008. god, u  ŽFK Mašinac iz Niša. Nakon samo 3 meseca treniranja, debitovala sam u nacionalnom dresu za kadetsku reprezentaciju Srbije. Ubrzo zatim, iz škole fudbala istoimenog kluba trener Perica Krstić, tada kao najmlađu članicu priključio me je seniorskoj ekipi ŽFK Mašinac. Poput svakog mladog sportiste, željna uspeha, puna ambicija verovala sam u ono što trener radi i govori. Da li iz razloga što je Mašinac moj prvi klub ili što je trener stalno ponavljao da se u Mašincu radi najbolje i najkvalitetnije, bez imalo sumnje predano sam se borila, žrtvovala i slušala svaku smernicu ljudi iz kluba, tačnije Perice Krstića pošto je on bio zadužen po svim pitanjima u klubu. U tom trenutku smatrala sam da je to u redu, i da moj cilj, da vredno trenirajući, jednog dana postanem deo vodećih igrača u klubu i obučem dres seniorske reprezentacije, mogu da ostvarim bez problema. Onda je kao grom iz vedra neba, Perica Krstić smenjen sa pozicije koju je imao u nacionalnom timu, i tu po meni sve i počinje. Otprilike u to vreme, možda nešto ranije u trku za klupskog šampiona države uključuje se i ŽFK Spartak iz Subotice, koji je do pre par godina bio samo bleda senka fudbalskog prvenstva za dame. Međutim Perica Krstić naviknut na slab otpor protivnika u dotadašnjem prvenstvu, nije verovao da neko u Srbiji neko može da stvori tim bolji od Mašinca, tim koji će godinu dana kasnije oduzeti titulu dugogodišnjeg šampiona ŽFK Mašincu i zadržati je. U trenutku, kada se bodovi na tabeli ne dobijaju tako lako kao minulih sezona, na površinu jedan po jedan kreću da isplivavaju problemi koji su do tada bili prikrivani rezultatima i gotovo nedostižnom bodovnom razlikom u odnosu na druge.

Zaokupiran ličnim ambicijama, da povrati svoj profesionalni status i uticaj u ženskom fudbalu, trener zaboravlja da do cilja ne možemo doći ako ne vodimo računa o putu kojim idemo.  Dan za danom, trening za treningom, kvalitet rada slabi. Intenzitet se polako smanjuje. On postaje sve više nezainteresovan za plan treninga, sve češće ne presvalčeći se uopšte u radnu opremu. A onda u roku od nešto više od godinu dana bivaju povređene sedam igračica, svaka od njih morala je na operaciju kolena, medju njima i ja. Ne možemo reći da je svaka od nas pojedinačno kriva zbog toga, možemo samo pretpostaviti da tu nešto ne štima kako treba, očigledno se pad u fizičkoj spremnosti tima, i pored sve jačih utakmica u prvenstvu odrazio preko povreda. Medjutim Perica Krstić odlučio je da žmuri pred problemom, i gura sve pod tepih navodeći kao razlog naše nedovoljno zalaganje na treninzima. Imala sam dve operacije, prvo meniskus, a nešto kasnije operisala sam i ligamente, za sve to vreme ni jedan poziv iz kluba, ni jedna poruka da neko pita da li je sve u redu sa mnom, da li mi je nešto potrebno. Ipak sam ja igračica tog kluba, koja je do juče bila u sastavu tima. Oporavljala sam se sama, plaćala individualnog trenera iz svog džepa kako bih se što pre oporavila i ojačala koleno da se priključim ekipi.

A onda spremna da se vratim na teren i ponovo krenem da se borim za zeleni dres, dolazim u klub, iz ne znam kog razloga posramljeno, pitam trenera zašto me niko nije pozvao da pita kako sam. Ništa više mi tada nije trebalo nego da znam da imam podršku Mašinca, kluba u kome sam ostavila svoju mladost, svoje zdravlje. Međutim odgovor koji sam dobila od Perice Krstića bio je da to nije u njegovoj praksi, i da mi sami kao igrači trebamo da se javljamo njemu što se tiče bilo čega. On nikada ne zove prvi igračicu, navodno. Imajući cilj i znajući koliko sam krupnih ili sitnih stvari progutala do tada, ( Poziv u 2.30 ujutru da dođem u klub i tada sa šesnaest i po godina potpisivanje ugovora sa klubom na kome je unapred bio pečat saveza, bez prisustva mojih roditelja, koji je bio pro forme radi dobijanja vize za London zbog utakmice u Ligi Šampiona. Neisplaćeni novac meni kao pojedincu u trenutku kada smo se vraćali sa nekih putovanja uz obećanje da ću ja to dobiti po povrtaku u Niš, uvek potpisivanje više različitih papira na kojima su cifre za tzv hranarinu bile ispisane običnom olovkom, osobi iz administracije. Samostalno finansiranje obe operacije uz navodno obrazloženje da klub nije osiguran, što je po mom mišljenju zakonski nedopustivo i brojne druge stvari uz kontinuirano psihičko upravljenje i naredbom da svi moramo biti podređeni njemu i nedopuštanje pružanja otpora).

Nakon monologa koji je vodio tada ispred mene, ne dozvoljavajući mi da iznesem svoje mišljenje, diplomatski me je ubedio da je on ipak „u pravu”. Priključujem se trenzima u timu, a onda posle par dana trener mi saopštava da je moje odsustvo sa terena učinilo svoje i bez obzira što su se ostale oporavljene igračice našle na terenu, ja svoje mesto treba da tražim kao pozajmljeni igrač u nekom drugom timu, tačnije ŽFK Jagodini. Naravno, bez prostora da predložim  drugo rešenje, i ne želeći da utičem na spisak igrača koje „sam“ trener bira prihvatila sam da se “kalim“ u Jagodini. Trenirala sam u klubu sa strane, ili sa igračicama prvog tima, u zavisnosti kako se po instrukcijama Perice Krstića uklapam u koncept treninga. Vikendom bih odlazila na utakmice sa Jagodinom. Često sam i po par dana trenirala sa Jagodinkama, iz razloga što očigledno niko u klubu nije bio zainteresovan da radi na poboljsanju mojih nedostataka. Gospodin Nenad Milovanovic, tada trener ŽFK Jagodina, nakon par utakmica odlučuje da me sa pozicije napadača, na osnovu  primećenih nekih moji individualnih prednosti povuče na mesto štopera. Što će zaista i biti pravi pogodak u svakom smislu. Konačno su moji fudbalski kvaliteti krenuli da dolaze do izražaja, što će kasnije primetiti i selektori reprezentacije.

Nakon godinu dana provedenih u drugom klubu, dolazi vreme za razgovor sa Pericom Krstićem, šta dalje? U međuvremenu počelo je veliko osipanje igračkog kadra, dosta kvalitetnih igračica odlučilo je da pređe u neki drugi tim ili čak da poput Ane Lilić, tada kapitena kadetske reprezentacije, startnog igrača u omladinskoj i vođe na terenu u Mašincu u trenutku najvećeg uspona u karijeri, odustanu od fudbala.

Da li se neko pita zašto? Javljam se na razgovor kod Perice Krstića uz prisustvo oca, i na očigledno insistiranje istoimenog da se vratim u klub i pomognem timu sada kada više nema ko da igra, pristajem ali uz jedno njegovo obećanje. Po prvi put tada pred njim govorim, na jako pristojan i dostojanstven način, o stvarima koje on namerno gura pod tepih, želeći da vidi samo ono što njemu odgovara. Govorim o razlogu zašto ja kao i nekolicina drugih igračica koje su otišle iz tima, nismo prihvaćene u klubu. Razlog je jedan, istinit i čvrst kao zemlja. Ja više volim momke nego devojke, ja ne prenosim treneru šta koja igračica radi van terena, meni trener ne nalazi nedozvoljene stvari u svlačionici, ja pitam sve što mi nije jasno, ja radim dodatne individualne treninge a oni se podsmevaju tome, ja sam upisala Pravni fakultet a njima je to opet iz nepoznatog razloga smešno, ja sam u svakom trenutku lepo obučena i sređena i ne nosim samo trenerice, vodim računa o svojim manirima, nisam deo nijednog klana u timu,  u klubu sam samo i iskljucivo zbog fudbala, ja imam velike ciljeve.

Konačno skupljam hrabrost i pričam treneru stvari koje su do tada smatrane samo kao rekla-kazala. Nakon čega mi on obećava, da će se u narednih mesec i po dana sve promeniti, i da će očistiti prljav veš sigurno. Obećava mi da ćemo se vratiti na isti onaj put kojim smo krenuli pre par sezona, da cemo samo na zdrav način graditi tim i ići ka cilju. Od mene je tražio da mu pomognem, tako što ću pristati da ponovo obučem zeleni dres i na taj način pokažem da volim Mašinac. Imajući nadu da će sve biti uredu, ubedio me je da ostanem deo tima.

Međutim, od svega toga, ostala je samo ta nada, koja se danas priznajem, definitivno ugasila. Sve je ostalo nepromenjeno, slobodno mogu reći krenulo je da bude sve gore i gore. Opet, trudila sam se da sačuvam svoj cilj, redovno sam dolazila na treninge, davala svoj maksimum na utakmicama, ne obraćajući pažnju na očigledne probleme koje sam shvatila da ne mogu sama da rešim. Trudila sam se da sačuvam sebe. Krenule su i prve jake utakmice, pokazala sam da na novoj poziciji mogu da budem odličan igrač, ali naravno uz dodatni rad na mojim slabijim stranama fudbala. Više puta sam molila trenera da on ili bilo ko drugi radi sa mnom dopunske treninge, kako bih pomogla i sebi i timu, međutim on to nije želeo ni da čuje. Govorio je da mi to ne treba, i da je dovoljan samo grupni trening, nema on vremena za te stvari, preokupiran je drugim obavezama.

Pitala sam onda da li može da mi preporuči nekog drugog trenera, pošto sam sigurna da ako bih ga sama potražila naljutio bi se na mene. Opet nije bio zainteresovan. I tako vreme je prolazilo, a ja sam sama sebi bila svoj učitelj. Gledala sam što sam više mogla druge centralne bekove  preko TV-a ili na stadionima u okolini, kako igraju,  trudila sam se da učim na taj način, kad već ne mogu da vežbam u svom klubu. Pored svih problema, nakon niza odigranih dobrih utakmica u prvenstvu neko je uvideo moj potencijal i moje zalaganje na terenu.

Prvi put u kraijeri novembra meseca, 2013 nakon par dana od obaveštenja koje je poslato klubu da sam jedina igračica iz Mašinca pozvana za seniorsku reprezentaciju od strane selektorke i vrhunskog trenera i pedagoga Suzane Stanojević, ja tu informaciju saznajem slučajno,čitajući novine. U trenutku savladale su me emocije, plačem od sreće što sam korak bliže ostvarenju sna, da obučem nacionalni dres, a u sledećem se već pitam da nije greška u pitanju, jer me iz kluba niko nije obavestio. Ne znajući u šta da verujem, posle objave u novinama odlazim normalno na trening, i onda tako usput, čisto reda radi, trener mi govori hladnim i bezosećajnim tonom  „Verovatno si iz novina čula već da si na spisku kod Suze, nema potrebe da ti pričam šta treba da poneseš kad ideš u Pazovu, ako ti nešto nije jasno pročitaj na sajtu saveza ili dođi u kancelariju pa me pitaj. I to što te zvala, nemoj samo da bude posle na ekskurziju da si išla. Tamo kod nje moraju samo ove iz Spartaka da igraju. Šta oni tamo znaju, vidiš da nisu nikakav uspeh ostvarili, i ta Suzana mi nešto zna o fudbalu. Nema veze, vratiću se ja opet da budem selktor, vide oni da ne mogu bez mene“.

Tako je Perica Krstić meni poželeo sreću i čestitao mi na mom prvom pozivu za tim od 18 najboljih srpskih fudbalerki u tom trenutku. Još jednom je pokazao svoje pedagoške sposobnosti. Neposredno pred poziv za reprezentaciju, dogodila se u pravom smislu te reči bruka za fudbal na jednoj od utakmica. Igrali smo utakmicu u Jagodini, sa po aršinima Perice Krstića, tri klase slabijom istoimenom ekipom. Nije baš bilo tako na terenu. Rezultat je bio tesan, a Mašinac je pokazao svoju nemoć pred golom protivnika. Samim tim dozvolili smo protivniku da se bori za pobedu, i u svom tom zanosu nizom različitih okolnosti u trenutku kada sam ja bila u svom kaznenom prostoru, oko centra terena dolazi do opšte tuče. Ja i dalje ostajem u svom prostoru, a utakmica biva prekinuta. Par dana nakon toga, Perica Krstić me obaveštava da sam suspendovana od strane delegata jer sam navodno ja bilo predvonik tuče, i da sam zadala najvise udaraca. Na pravdi boga, neko izgovara moje ime i broj na dresu za zapisnik, kako bi pretpostavljam zaštitio sebe. Sigurna u svoju nevinost, borila sam se da to i dokažem pred čelnicima FSS-a. I uspela sam, oslobođena sam presude.

Ali Perica Krstić koji je učestvovao u tuči i na neki način bio inicijator svega, biva suspendovan na godinu dana. Znajući da sam ja oslobođena krivice, zahteva od mene da ja sada pomognem klubu da ostane u borbi za prvesntvo tako što ću da potpišem papir na kome piše da on nije kriv i da su sve vreme njega napadali, a on je samo nemo posmsatrao nemili događaj. Nisam želela da lažem, pa sam odlučila da jednostavno budem neutralna i ne pričam o tome, samo kako bih sačuvala sebe, jer znam šta bi me posle čekalo ako bih rekla istinu koja naravno ne ide Perici Krstiću u korist. Rezimirano gledano, ovde se govori o svemu samo ne o fudbalu konkretno. Verujte da mi je više muka od praznih priča Perice Krstića, lažnih obecanja, njegovog neznanja u fudbalskom smislu i zamrznutosti u proslom veku kada se fudbal igrao šutni loptu što dalje možeš, možda i bude gol, ne želim više da ćutim na njegovo podvajanje igračica u različiti koš, i amaterske treninge, neorganizovane, bez osnovnih sredstava za rad, pocepanih lopti i često nepokošene trave po kojoj se nalazi pseći izmet kučića, koje čuva njegov zet uz sam teren, po kojem smo primorani da treniramo svakodnevno. U poslednje vreme čućete kako grad ne daje dovoljno sredstava za klub, ali gde su uložena ona koja je davao do sada? Gde su novi dresovi koje smo jednom videli, nikad obukli, noseći još uvek one stare iz 2009. Godine?

Bilo je ranije para koje je grad donirao klubu, sigurno, ali one nisu uložene u klub, već definitivno i očigledno u nešto sasvim treće, što smatram nedopustivim. Da li je normalno da jedan trener govori svojim igračicama da su selektori u reprezentaciji neznalice i da ne treba da nam bude cilj da igramo za državni grb, da treba da nam bude preči klub nego nacionalni dres?  Da li je normlano da neprestano omaložava svačiji rad, a svoj veliča, i pored ovoliko neuspešnih sezona za redom za koje je sam kriv? Da li je normalno sve ovo, molim vas, recite mi? Jer počinjem da se pitam ko je ovde lud a ko normalan. Možda sam ipak trebala da budem poltron i pijun Perice Krstića “Boga” kako sam sebe naziva. Trebam li da ćutim pred stvarima koje se očigledno svakodnevno dešavaju u ovoj sredini, možda tada sve bude u redu. Samo mi dajte neki odgovor, jer ja ga očigledno sama ne mogu pronaći. Dosta mi je više laži i sporednih priča, želim da igram fudbal i da pričam samo o fudbalu. Jer to najviše volim i želim da se borim za to, ali očigledno da Perica Krstić sputava svaki individualni uspeh, jer mu je deset puta važniji lični, važno mu je sve osim fudbala.

Zahteva od nas da budemo poput figura u stonom fudbalu, da on može da upravlja nama. Ja ne želim da ostvarujem njegove lične snove, želim da ostvarim snove poput svih ostalih sportista, reprezentativne, klupske, individualne. Ali dokle god on stoji na tom putu, to definitivno nije moguće za nijednu od nas. Možda sam prva koja je odlučila da javno ispričam samo deo velike priče, koja je svih ovih godina gurana pod tepih a javnost bila zavaravana nekim bajkama. Ja imam hrabrosti zato što ramišljam svojom glavom, a ne pod kontrolom misli ljudi poput Perice Krstića. Ja nisam potpala pod njegovu kontrolu, u svakom smislu kao ostalih dvadesetak igračica koje se trenutno nalaze u timu. Izgubljenih nada, nažalost.

Pomozite mi molim vas, jer ja više ne znam kako da pomognem ni sebi, ni saigračicama kao ni klubu kao ustanovi u kome Perica Krstić četrdeset i kusur godina izigrava Boga I batinu. Slobodno mogu reći klubu, od koga je stvorio ličnu imperiju u bukvalnom smislu, za koji otvoreno govori da mu to niko ne može uzeti. U svom tom mutnilu I nedozovljenom amaterizmu koje se neprestano provlači kroz klub, pre otprilike mesec dana, nažalost  nemoćna da svoje ideale gradim u svom gradu, svom klubu, odlazim na probu na pripreme sa šampionom Rusije. Odlazim da vidim kako je to graditi snove, u boljoj sredini, boljem pristupu trenizima I organizovanom klubu u kome postoji niz ljudi u stručnom štabu. ne kao u mom Mašincu gde svi osim Perice Krstića postoje samo na papiru.

Gde se on pita za sve! Gde se da bi konkurisala za tim moraš treneru dokazivati na svaki drugi način, osim na fudbalski. Po povratku u Niš, pred utakmicu sa Crvenom Zvezdom, ja koja sam do tada u startnoj postavi bila nezamenjena skoro 30 utakmica u kontinuitetu, po novonastalim, nepisanim pravilima Perice Krstića moram da ostanem na klupi. Iz razloga što imam jedan propušteni trening. Ako i postoje neka pravila, valjda za sve igrače trebalo da su ista. Nisam želela da se mešam u spisak jedanaest najboljih koji će u tom trenutku izaći na teren, ali kao reprezentativac A selekcije nisam mogla ni da ostanem nema pred očigledno lečenje ličnih kompleksa Perice Krstića preko mojih leđa. Konačno odlučujem da posle svega stavim tačku umesto zareza. Odlučujem da više ne budem deo mobinga koje Perica Krstić svakodnevno sprovodi.

Nemoćna da bilo šta promenim, podnosim zahtev za ispisnicu. Sigurno da se većina igračica ŽFK Mašinac poistovećuje sa ovom mojom pričom, delom svakodnevnice koja se dešava u Nišu. Samo što one naviknute da trpe I ćute, I dalje odlučuju da ostanu samo figure u četrdeset godina dugoj partiji šaha Perice Krstića. Jer za bolje niti znaju, niti smeju. Htela sam da ovo saoštenje bude što kraće, ali kraće od ovoga ne može. Jer je ovo samo jedan deo slagalice koju Perica Krstić drži u svojim rukama. Teško je čekati nešto za šta ne znaš hoće li ikada doći, ali je teže odustati kad znaš da je to sve ono što želiš.”

Komentari