Pravo je slabog da se uspinje, a pravo je jakog da ga odgurne

Право је слабог да се успиње, а право је јаког да га одгурне

Арапска пословица

Да ли би велики били заиста тако моћни, да их они други тако не виде? Њихова моћ свакако не потиче од тога што им мање важни под небеском капом указују толико поштовање. Али им олакшава и чини их гордим.

Кад смо код гордих, један Албион са тим префиксом гостовао је у Лазаревом  граду. Меч младих репрезентација Енглеске и Србије у Норичу је протекао потпуно коректно. Домаћа публика се базирала на подршку свом тиму, није се дизала никаква помпа у јавности. Острвљани су зацртали циљ и решени су да га остваре. Начинили су планирану предност и опет без икакве помпе дошли у Србију. Напаћену земљу, која и даље лута за својим идентитетом, бежећи од социјалистичке стварности, а више и не знајући како је стварност изгледала у време десничарске елите у монархији.

Разорена економија, нерешена идентитетска питања, бесциљност, одсуство националног плана, одсуство способне елите, снажан и умрежен систем корупције и непотизма, заштићен како од државних институција, тако и од криминала, а уз невероватан слом моралних вредности.

И наравно – фудбал. Игра која ће решити све наше проблеме и учинити сваког од 10 милиона Срба, колико их има на овој планети – победницима. Макар на једно вече.

Гостује репрезентација моћне државе, чији језик учимо у школама, која је до пре коју деценију словила за Империју.

Репрезентација која слови за једну од најјачих на свету, у чијој се лиги игра најбољи клупски фудбал, где је савремени фудбал и осмишљен.

Е, баш такве смо чекали! Сцена која неодољиво подсећа на домаћи филм “Кад порастем бићу кенгур”, када се ликови које тумаче Младен Андрејевић и Борис Комненић  помало сервилно диве енглеској култури и нацији, а Милош Самолов добацује – “Нану им католичку!”.

Почело је запањујуће коректно. Краљевска химна Енглеске испраћена је у потпуности достојанствено. За разлику од српске у “братском” Скопљу.

Током меча чуле су се спорадичне увреде, по које опонашање мајмуна и одређени предмети који су летели ка гостујућим фудбалерима. Али, ништа што би слутило на ужасавајућ развој ситуације, по последњем судијском звиждуку.

Срби, у великој већини, нису расисти.

Такво понашање овде није доминантно јер и нема пуно припадника других раса. Срби пате од предрасуда, мање – више колико и сви други народи, јер су заправо људи ти који пате од предрасуда, а људи чине народ. Мене далеко више брине несхватљиви насртај 17-огодишњег Милоша Нинковића на противничког играча, који су пратили и наши други  репрезенти.

Зашто? Јесу ли Енглези били бољи? Јесу ли победили заслужено? Је ли гол био регуларан? Је ли се Роуз понео неспортски? Је ли зато кажњен црвеним картоном? Одговор на сва питања је – ДА.

Е, па сада нека ми неко објасни шта Нинковић и братија имају да траже око Денија Роуза, гурајући и њега, а потом и све остале Енглезе, што је напослетку изазвало тучу. То нису симпатичне емоције, мало жустријих момака. То је безобразлук персона које су на позицији са које морају одговарати за своје поступке. Поступке, који лако и брзо прерастају у дивљаштво. Можда је код нас то понашање схватљиво. Можда и пожељно, посебно када се на супротној страни налазе “мрски колонизатори што нам и Косово отеше!”, али тешко да ћете у исправност таквих поступака убедити икога у цивилизованом свету. У цивилизованом свету се капитен репрезентације који се недолично понаша кажњава са 220.000 фунти и четири утакмице, на којима му је забрањено учешће.

Код нас када неки хулиган упадне на терен и удари Лазара Марковића, председник ФСС каже- “Па, шта? Није му пала круна са главе”.

Како сејеш, тако ћеш и да жањеш. За Ђенову нам је прогледано кроз прсте, за Крушевац тешко да ће. Посебно не, након сцена из тунела где су нападани играчи и чланови стручног штаба гостујуће екипе од стране играча и чланова стручног штаба репрезентације домаћина. Ма колико год се упињали, релативизатори неће успети да оправдају или умање овакве поступке.

Када се на све то дода понашање публике у току овог инцидента и нама несвојствено вређање на расној основи (које није било изоловано и почињено од пет – шест људи), резултат је известан. Но, када се нешто лоше Србима догоди то мора бити плод неке глобалне завере. Временом свака групација развије механизам самоодбране. Наш је понајмање рационалан. Мрзе нас, желе да нас униште, јер смо јачи, лепши и бољи од њих. Па кад је већ тако, због чега се мечеви са представницима земље каква је Енглеска схватају као прилика да се коначно наплате сви рачуни од Маричке битке на овамо? Ма колико то покушавали да скријемо, комплекс подређености је дубоко укорењен у понашању наших маса. Које неумитно повлачи и појединца да чини, оно што сам никад не би. Али, на послетку се не може правдати да то није знао или није хтео. Можда и није, али свако одговара спрам штете коју је нанео и спрам намере коју је имао. Када смо већ имали ту “храброст” да се песницама насрнемо на оне који су нас поштено, на фудбалском терену избацили – сад треба стиснути зубе и рећи – Ми смо поноснио на учињено! Пуцајте! Ми и даље држимо час! Или се дозвати памети па се покајати због учињеног. Наравно ми ћемо изабрати нешто посве треће. Крушевац? Предмети у терену? Опонашање мајмуна? Ударци по енглеским телимa, јер славе победу, над народом небеским у коначној борби епског добра и архи зла? Ма не, то сте ви нешто погрешно начули. Где би ми… А ни ти мрски Енлези нису бољи! Шта ‘оће они? Пола света поробили… они ће нама придиковати… “нану им католичку”…

Но, сада се макар имамо чему сладити. Нека смо им показали! Како смо само опасни! То што нас нико не зарезује ван све мањих граница, мање је важно. “Нану им католичку”.

На крају баладе, Империја увек остаје Империја, а колонија увек бива колонијом. А постоје и добри разлози зашто је то тако.

(foto: www.thesun.co.uk, AP, FoNet)

Komentari