SERIJAL: Nekada mačke,danas miševi – Parma

 

UVOD:

Da se tragovi klubova koji su nekada pisali istoriju lako brišu nisu svedoci samo engleski timovi, timovi poput italijanske Parme su to najbolje osetili na svojoj koži. Čudesna su bila osvajanja ovog kluba koji potiče iz istoimenog grada. Mnogi su im posle te nesrećne sezone, kada su na tabeli bili za petama samo Juventusu, predviđali lepšu budućnost i prvu nacionalnu titulu, što se nije dogodilo. Parma spada u onu grupu klubova koji su više uspeha imali na Evro-sceni ( čak četiri trofeja ) nego na domaćim terenima, mada nije zanemarljiv njihov doprinos razvitku italijanskog fudbala i čak tri Kupa Italije koja su osvajali. Svakome ko iole prati fudbal su poznata imena poput Dina Bađa, Đanfranka Zole, Karla Anćelotija, Huana Sebastijana Verona, Hernana Krespa, Adrijana… Svim ovim igračima je upisano ime slavne Parme u debelim knjigama legendarnih klubova za koje su nastupali.

PRVI DEO:
“Liga tako blizu, ali toliko daleko. Kupovi leče rane.”

Ne vole navijači Parme baš da se prisećaju te sezone 1996/97. Te godine su ljubitelji tog kluba najviše očekivali od svojeg voljenog tima, a imali su i zašto. To je bila Parma koja je na svakoj poziciji imala po jednog vrhunskog poznavaoca igre. Gol je čuvao, po mnogima najbolji italijanski golman svih vremena, Đanluiđi “Điđi” Bufon, ispred njega su bile tri nepremostive prepreke ni za najbolje driblere i tehničare, Antonio Benarivo, Fabio Kanavaro i Lilijan Tiram. Njih trojica su za ovaj klub odigrali preko 600 mečeva. Veznim redom je komandovao ljubimac navijača Dino Bađo, imao je dostojnu podršku od strane Masima Kripe, Simeonea Baronea i Marija Stanića. Napadača u ovom gradu nikada nije manjkalo, čak ih je ponekada bilo i previše, sve sama poznata imena, Hernan Krespo, Alesandro Meli i najbolji strelac tima u toj čuvenoj sezoni- Enriko Kijeza. Svi su nadali i želeli tu titulu i ako je činjenica bila da je tim znatno oslabljen odlaskom Đanfranka Zole u Čelzi. Sezona se odvijala odlično za klub, dobri rezultati su ulivali poverenje i samo osnažili ona stara očekivanja. Koliko su „mlekadžije“ igrale dobro toliko je te sezone briljirala i torinska „Stara dama”. Poraz od Udinezea sedam kola pre kraja sezone znatno je uzburkao ovaj klub, u par utakmica nakon tog poraza su se ređale pobede ali ih je onda čekalo iskušenje sezone. U samoj završnici te bajkovite lige sledila su najveće prepreke kojima ova ekipa nije uspela da odoli. Dva remija, protiv Milana u gostima i Juventusa na „Enio Tardiniju“. Iako je Juventus u zadnja tri remizirao, Ćiro Ferara, Moreno Toričeli, Alesandro Del Pijero, Kristijan Vijeri, francuske legende Didije Dešamp i Zinedin Zidan, igrači sa ovih prostora Alen Bokšić i Vladimir Jugović, svi predvođeni  tadašnjim kapitenom a današnjim trenerom Antoniom Konteom, nisu dopustili da im titula tako lako isklizne iz ruku. Razlika između Juventusa i Parme je bila svega dva boda. Ostaje samo gorak ukus u ustima toj čuvenoj generaciji fudbalskih majstora.
Kao osvajači nacionalnih kupova, igrači Parme su bili dobro poznati. Čak tri puta su uspevali da osvoje Kup Italije. Juventusu je primarno bilo da osvoji šampionat zbog svih počasti koje idu uz to, pa su pogotovo bili motivisani zbog činjenice da igraju protiv kluba koji ih je eliminisao u finalu Kupa Italije u sezoni 1991/92. Te sezone je Parma osvojila svoj prvi pravi trofej, ako zanemarimo niželigaške trofeje. Iako je u prvom meču u Torinu slavio Juve pogotkom Roberta Bađa sa penala u 23. minutu, žuto-plavi su uradili šta su naumili,  golovima Alesandra Melija i Marka Osija preokreću rezultat i donose radost svojim navijačima.

Dve godine nakon one nesrećne sezone, klub se vraća na stare staze slave i ponovo osvaja Kup. Iz duela sa Fiorentinom izašli su uspešniji, savladavši ih zahvaljujući golu u gostima. Batistuta je uspeo da sačuva nade „Viole“ za drugi meč postigavši gol u 81. minutu u gostima. Ali to nije bilo dovoljno, u Firenci su Krespo i Meli postigli golove, a poraz u finalu kupa su samo ublažili Repka Kojiz. Ta sezona je bila veoma uspešna za Parmu, osvojili su kup, bili četvrtoplasirani u ligi i kruna sezone, osvajanje Uefa Kupa.
Treći i poslednji Kup koji je ovaj klub bio je sezone 2001/02. Ponovo stari protivnici i opet težak i napet meč, samo što je ovoga puta Parma bila ta koja je trebalo da se osveti. Za prvi meč velikog finala su mnogi rekli da je manji klub imao više sreće nego pameti. Juventus je imao više od igre, postigao dva gola, ali je usledio hladan tuš neugodnog Japanca Hidetošija Nakate u 90. minutu. Gol u gostima je po drugi put doneo trofej kupa igračima ovog kluba, golom Juniora u četvrtom minute utakmice. Osvojen je i treći kup trofej, slavlje je moglo da počne, nakon toga Parmezi više nisu podigli nijedan trofej slavnog Kupa Italije.

DRUGI DEO:
“Svi su pomalo navijali za Parmu te sezone 1998/99”

Evropska priča Parme je sačinjena od puno uspona i padova, lepih momenata, a i onih koji bi svaki navijač ovog kluba rado izbrisao iz sećanja, da može. Debi za ovaj klub u Uefa Kupu  je bio 1991. godine, a prvi evropski trofej je stigao već sezone 1992/93 kada su puleni Nevija Skale osvojili Kup pobednika Kupova. Nije sve išlo po planu na samom početku takmičenja, umalo da ih šokira mađarski predstavnik Ujpešt, tada vrlo neugodan protivnik. Ukupnom pobedom od 2:1 prebrodili su tu prvu prepreku. Posle toga su padali Boavista i Sparta Prag identičnim rezultatom 2:0. U polufinalu je bio prvi protivnik koga su se pribojavali, to je bio Atletiko iz Madrida, ali su se ponovo izvukli čuvenim golom u gostima. U finalu su se susreli sa belgijskm Antverpenom za koji je igrao srpski dvojac Dragan Jakovljević i poznati golman Stevan Stojanović. U tom finalu je tim Parme bio vema ubedljiv, slavili su rezultatom 3:1. Prvi gol je postigao Lorenco Minoti u 9. minutu, ali prednost je trajala samo dva minuta, a onda je odličnu akciju krunisao pogotkom Fransis Severejns. Do kraja prvog poluvremena fudbaleri italijanskog kluba su uspeli da ponovo povedu golom Alesandra Melija u 30. minutu, dok su u drugom samo overili novi trijumf golom Stefana Kuogija 6 minuta pre kraja utakmice.
Dva trofeja u Uefa Kupu su samo povećala bilans uspešnosti Parme i armiju navijača koja stoji iza ovog kluba. Početak uspona na Evro sceni je počeo pre uspeha u domaćem prvenstvu, dve sezone pre one u kojoj su bili drugoplasirani, igrači italijanskog, tada velikana, su osvojili Uefa Kup. „Mlekadžije“ su ponovo ušle mlitavo u takmičenje i umalo ispali u prvom kolu od Vitesea, prošli su ukupnim rezultatom 2:1, zatim ubedljiva pobeda protiv AIK-a od 3:0 u drugoj rundi, pa onda opet interesantan dvomeč sa Atletik Bibaom u trećoj rundi takmičenja. Italijani su kao gost u prvoj utakmici izgubili 1:0, ali prolazak u narednu fazu obezbedili sjajnom partijom na svom terenu, zahvaljujući golovima Đanfranka Zole, Dina Bađa (dva gola ) i Fernanda Kouta je pobedila 4:2 i prošla dalje. Posle teške treće runde naišle su dve lake pobede u četvrt-finalu protiv Odenzea 1:0, odnosno polufinalu protiv  Bajera iz Leverkuzena rezultatom iz dvomeča 5:1. U finalu opet stara mušterija iz Torina, puno puta su se sastajala ova dva tima, ali je  neverovatno koliko puta su se borili za evropske ili nacionalne titule. Dino Bađo je i pre ovog meča bio obožavan među navijačima, ali posle ove epske utakmice postaje heroj Parme. U prvom okršaju velikog finala na stadionu Enio Tardini u Parmi, istoimeni klub je slavio njegovim pogotkom u 5. minutu. Revanš na Dele Alpiju bio je znatno zanimljiviji, nade za novi trofej “dami” je dao Đanluka Vijali koji je u 34. minutu zatresao mrežu golmana Luke Bućija, ali je tačku na Uefa Kup  1994/95 stavio Dino Bađo u 54. minutu. Godinu dana kasnije, nakon ovog velikog uspeha, trener koji je zaslužan za neke od najvećih uspeha Parme u svojoj istoriji, Nevio Skala, napušta klub. Njega menja Karlo Anćeloti. Navijači su se plašili da će njihov klub izgubiti onu tradicionalnu atraktivnost i lepotu fudbala koju je uveo Skala.

Anćeloti je u klubu bio tri godine, a svakako će biti upamćena sezona u kojoj su zauzeli drugo mesto u ligi i plasman u Ligu Šampiona. Anćeloti je kormilo prepustio Albertu Malesaniju koji je osvoji već pominjani treći Kup Italije, ali i doneo drugi trofej Uefa Kupa. Drugi pohod na evropsku krunu je po mnogima prošao malo lakše, zanemarivši one početne probleme koje su često imali u nastupima na evropskoj sceni. Ponovo je ovaj klub pregurao vrlo neugodnu prvu rundu protiv Fenerbahčea, posle poraza od jednog gola, koji su doneli iz Turske, igrači Alberta Malesanija su porazili turskog predstavnika u Parmi i prošli ukupnim rezultatom 3:2. Druga prepreka bila je Visla Krakov koja je poražena u dvomeču istim ukupnim rezultatom. U trećoj rundi su Žuto-plavi eliminisali Rendžers sa 4:2, usledilo je četvrt-finale. Posle prvog meča i poraza u gostima od Bordoa 2:1, smatralo se da je ovo kraj evropskog puta ovog kluba, ali je Parma na svom stadionu slavila sa neverovatnih 6:0. Golove u tom meču su postigli Krespo ( 37′, 66′ ), Kijeza (43′, 59′ ), Veron ( 48′ ) i Balbo ( 89′ (pen.) ). Još jedan ubedljiv dvomeč je usledio u polufinalu, tada je žrtva bio Atletiko iz Madrida 5:2. 12. Maja 1999. godine u Moskvi na stadionu Lužnjiki u velikom finalu su se sastali sa Marsejom. Pogotcima Krespa, Venolija i Kijeze „krstaši“ su ponovo osvojili prestižni evropski trofej.

TREĆI DEO:
“Slavna imena svetskog fudbala ne daju da Parma padne u zaborav”

U Aprilu 2004. Parma je upala u veliku krizu zbog visokih dugovanja. Kriza sponzora je puno naudila klubu, posledice su bile velike, klub se ugasio. Juna 2004. se tim reformisao i Parma je pala na svoju najnižu lestvicu do tada, Đilardino je sa 23 gola iščupao opstanak. On je kasnije prodat za 24 miliona. Parma je specifična zbog toga što su mnoga poznata fudbalska imena igrala za nju. Nisu samo trofeji uzrok što se na njih gleda kao neugodnog rivala i dan danas. Ovaj klub se nije naigrao finala posle velikih uspeha na evropskoj sceni. Sezone 2005/06 klub završava prvi put bez evropskih takmičenja od 1991. godine,  ali se vraća posle čuvenog “Kalčopoli ” skandala 2006. godine. Tomazo Girardi je 2007. otkupio od upravnog odbora Parmu, sa ambicijama da povrati staru slavu kluba. Nije sve išlo po planu, naime sezone 2006/07 Klaudio Ranijeri poslednjeg dana takmičenja uspeo da izbagne ispadanje. Nisu imali toliko sreće sledeće sezone i izgubili su u borbi za opstanak tako da je klub posle osamnaest godina ispao iz najvišeg ranga. Frančesko Gvidolin kao trener vraća Parmu  u Seriju A drugim mestom u Seriji B sezone 2009/10. Klub naredne sezone nije smeo da se bori za opstanak, tako je i bilo, čak im je za malo pobegao plasman u Ligu Evrope, pre odlaska Gvidolina u Udineze. 2010/11 je Parma uspešno završila još jednu bitku za opstanak, što navijačima nije ulivalo poverenje da će ponovo doći oni lepi momenti i potezi Krespa, Bađa, Kieze… Poslednji tračak nade ulila je sezona 2011/12 gde je odličnim serijama pobeda tadašnji strateg tima Roberto Donadoni odveo klub na visoku osmu poziciju.

ČETVRTI DEO
Legende

Jednu posebnu notu poštovanja Parmi daju svi oni poznati igrači koji su branili žuto-plavi dres.
Najviše domaćih nastupa za Parmu je imao Ivo Koćoni – 308, a inostranih Antonio Benarivo – 58. Benarivo je za svojih 13 godina u Parmi i ukupno 258mečeva postigao i 5 golova, bio je stub odbrane. Najviše golova računajući sva takmičenja u jednoj sezoni je postigao Hernan Krespo, čak 28, on drži rekord u najvećem broju postignutih golova ikada za Parmu – 94. Rekord kao igrač koji je najmlađi postigao gol drži Alesandro Meli, poznati napadač je to uradio sa svega 16 godina i 172 dana. Alberto Đilardino i Đanluiđi Bufon su dobijali nagrade od Serije Đilardino je 2004. godine dobio nagradu za najboljeg mladog igrača, a godinu dana kasnije za najboljeg igrača lige i najboljeg italijanskog fudbalera, dok je Điđi Bufon 1999. i 2001. dobijao nagrade za najboljeg golmana lige. Najskuplje pojačanje kluba jeste Hidetoši Nakata koji j kupljen od Rome za 32.200.000 €, na toj listi su još Marsio Amoroso, Savo Milošević, Sebastijan Frej, Huan Sebastijan Veron, Adrijano, Hristo Stoičkov… Neke od najvećih prodaja su svakako na prvom mestu Krespo, a potom i Lilijan Tiram, Fabio Kanavaro, Adrijan Mutu
Još dugo će ze zasnivati igra timova sa Apenina na čudesnim majstorijama igrača kao što su Dino Bađo, Hernan Krespo, Đanfranko Zola… U poslednje vreme tim čine fenomenalna kombinacija mladih i iskusnih igrača. Đovinko – do skoro važna karika kluba je prešao u Juventus, tu su sada: Stameni napadač Amauri, golgeteri poput Okake i Biabijanija i naš talenat Filip Janković.

I dalje će svaki navijač Parme gajiti nadu , svaki od njih veruje i vise nego išta želi da voljeni klub po prvi put osvoji Seriju A, sada je možda teže, ali se nada nikada neće ugasiti.

Komentari