Slom Srbije – ne samo na fudbalskom terenu

Nisu krivi Kolarov i Ivanović što je sugerisao selektor Mihajlović nakon meča sa Belgijom, nije kriv ni sam selektor, ali nije kriv ni onaj ko je njega postavio, a prethodnike mu isto tako postavljao, pa i menjao. Nije kriv Adem Ljajić što nije pevao himnu, nije bio ni kriv Jorgačević za onaj gol u Mariboru, nije kriv ni Milovan Đorić što vedri i oblači fudbalskom strukom i sa 67. godina. Nije kriv ni gensek FSS Zoran Laković koji je 2008. godine odgovorno tvrdio da će se tadašnji predsednik saveza Terzić, za kojim je raspisana poternica, vratiti sa usavršavanja u Americi. Kasnije ga niko nije ništa pitao za odgovornost. Nije kriv ni Ivan Bogdanov za incidente u Đenovi.

Nije kriv ni Fali Ramadani, koga mediji često spominju, nisu krivi ni ostali menadžeri, a nisu krivi ni funkcioneri iz domaćih klubova i saveza.

Kriv je sistem, a sistem je kreiran postepeno, da služi svrsi onih koji od njega profitiraju. Sistem nije napravljen juče, 2000, 1990. ili 1945. godine, on rastao je s godinama i evoluirao kako je kome bilo potrebno i izvodljivo. Ne fudbalski sistem, on je samo uzgredni proizvod, državni sistem ne funkcioniše. Sistem koji je načinjen da se ne može uraditi ništa bez aminovanja političara – manjeg ili većeg ranga, u kome se poslovi gotovo isključivo dobijaju po partijskoj liniji, u kojoj se novinari kupuju za večeru i beneficije, u kojoj uticajni i plaćeni navijači diktiraju rulji šta da radi, šta da misli i koga da napada. Gde je gotovo pola radno sposobnog stanovništva nezaposleno.

U državi u kojoj Zakon o Sportu nije zaživeo na pravi način, u kojoj se državni klubovi i dalje, na različite načine finansiraju iz državnog budžeta – odnosno novca građana, a vode ih pojedinci u čije poslove ni Tarabići ne bi mogli da proniknu. Sve to nije ni čudo, sport je najmanja briga u državi u kojoj se svako pitanje politizuje, a nerešen status odmetnute južne pokrajine se namerno održava takvim, jer je to jednostavno dobar biznis, a niko nije glup da seče granu na kojoj sedi Koja to državna inspekcija može zvanično da uđe na Kosmet, a da ne bude istog časa uhapšena od strane lokalne policije? Eto jednostavnog odgovora zašto domaćim političarima odgovara da se ne potegnu suštinska pitanja. Za svaki slučaj, postavljen je savršen štit, u vidu patriotizma i nacionalnog interesa, ali izgleda da je nerešeno pitanje: „A koji je to nacionalni interes?“ Pošto se pomenuti izgleda kroji i ističe kako god zatreba.

Možda je ovaj poraz u Skoplju dobra stvar, naravno ako dovede do suštinske promene stvari nakon svega što se izdešavalo. Nažalost, mi smo nacija duboko razočarana u promene i nikome više ne verujemo, što je i razumljivo s obzirom na to šta se sve izdešavalo. Kakvo god da je vreme vladavine Slobodana Miloševića bilo, oni koji su došli nakon njega učinili su ga boljim nego što je bio. Takvo saznanje dovodi do relativizacije u kojoj je moguće da se sve dogodi i za to pronađe savršeno opravdanje. Tako je svojevremeno i čovek sa zamašnim policijskim dosijeom, mesec dana pre ubistva Zorana Đinđića, kamionom naleteo na kolonu vozila u kojoj se vozio i Premijer. Bio uhapšen ali i ubrzo pušten jer nije bilo dovoljno dokaza da je taj čin (čoveka poznatog policiji) pokušaj ubistva Predsednika Vlade Srbije. Na kraju je pušten na slobodu, uz kaznu za, gle čuda, posedovanje falsifikovanog ličnog dokumenta – zar nije to indikativno.

Niko se nije začudio zašto je tadašnji Ministar odbrane zakupio, nama nepotrebni, špijunski satelit od Izraelaca po nenormalnim uslovima otplate, koje će, kao i sve ostale kredite vraćati naši čukununuci, ako nas bude bilo. Isti taj bivši ministar i danas slobodno šeta Beogradom i nikome ne odgovara na pitanja, jer ga niko i ne pita. Ili kada je, u to vreme direktor najboljeg i najvećeg državnog trgovinskog lanca oteo tu firmu državi i njenim radnicima, zatim je prodao i otišao u Španiju, da bi se tek tada državni službenici setili da je tu bilo nešto nepravilno i raspisaše ljudi poternicu – uzalud… Sličnih događaja ima toliko da se mogu nabrajati u beskonačnost.

Ako je taj događaj bilo moguće gurnuti pod tepih, zašto se onda i takva „sitnica“ kao što je majmunsko urlikanje usmereno na tamnoputog igrača Engleske na stadionu „Mladost“ u Kruševcu ne bi moglo okarakterisati kao odgovor na provokaciju. Niko ne spominje da je to jednostavno suštinsko vređanje ljudskog dostojanstva, koje je nedopustivo u civilizovanom svetu. Isto tako, dok je trajala polemika o Ratku Mladiću, umesto da se postavi pitanje: „Da li je moralno i ljudski da čovek koga terete za toliko toga, na kraju ne odgovara pred sudom“. Menjale su se teze, govorilo se o svemu, samo ne o tome. Na šta je spala zemlja čiji su vojska i narod, pre samo stotinjak godina preživeli strahote i zimu Prvog svetskog rata i ponosili se probijanjem Solunskog fronta. Ali i uskoro nakon toga, gospodin Arčibald Rajs je napisao knigu “Čujte Srbi” u kojoj je tako tačno predvideo šta će nas pratiti i nakon sto godina.

A fudbal, kao i sport uopšte, tu je da zabavi i obraduje ako ide dobro, bitno je samo nečim zamazati oči da se ne misli o pravim problemima.

Komentari