Srbija – ni na nebu ni na zemlji

Fudbalska reprezentacija Srbije, još jednom je razočarala svoje navijače, širom zemlje i inostranstva. Nažalost, već naviknuti na konstantne neuspehe naših fudbalera, iako još postoji minimalna teorija, ravna osvajanju Lige Šampiona nekog našeg kluba, navijači su već prežalili SP u Brazilu 2014 i već počeli da razmišljaju o tome gde i u čijem društvu će ga pratiti uz grickalice i pivo na TV-u. Ono što je najveći problem i predstavlja nerešivu enigmu za mnoge, jeste ko je krivac za ove konstantne neuspehe?

Posle poraza od Belgije, kao i loših rezultata u ranijim mečevima kvalifikacionog ciklusa, mnogi će na prvu loptu osuditi selektora Sinišu Mihajlovića. Činjenica je da je u njegovom radu bilo svega, od sujete, preko loših taktičkih i igračkih izbora pa sve do odnosa sa medijima i pojedinim igačima koji su bili neophodni u ovom mladom timu, kao i arogantnog ponašanja kako prema javnosti tako i prema potencijalnim reprezentativcima. Ali tu bih se odmah i zaustavio, jer Mihajlović kao selektor  nije ključ problema našeg fudbala, a sigurno nije ni rešenje.

Reprezentacija Srbije od 2000-te godine propustila je (sa Brazilom) 5 velikih takmičenja, od čega 3 Evropska  i 2 Svetska prvenstva. Ekipa koja je u zadnjih 15 godina uvek imala u svom timu veliki broj igrača evropske i par igrača svetske klase, jednostavno nije uspevala da se domogne velikih takmičenja. Mnogi su razloge tražili u nezalaganju igrača ili lošem selektoru, ali i igrači i selektori su se menjali ali je stanje ostajalo isto (čast izuzecima), velika takmičenja su prolazila bez Srbije.

Problem reprezentacije Srbije, za koji je direktan krivac FS Srbije (ne samo Tomislav Karadžić) jeste taj da jednostavno ne postoji sistem po kojem će igrati A reprezentacija i mladje katergorije. Ne postoji stil igre koji bi trebali da negujemo, počevši od mlađih kategorija ka seniorskom timu, već stil i sistem igre reprezentacije variraju dolaskom novog selektora. Tako Srbija sa Petkovićem do 2006. igra čvrst defanzivan fudbal, u kome je cilj sačuvati sopstveni gol pa pokušati preko kontre doći do gola, uz pomoć kojeg dolazi do plasmana na SP u Nemačkoj. Već dve godine godine kasnije, svedoci smo eksperimenta „malog Napoleona“ u kome naša ekipa igra jedan fudbal koji se bazira na mnogo trčanja i igre brzih pasova. Epilog je svima poznat krah u grupi, porazi od na papiru slabijih ekipa i odlazak Klementea u zaborav.

U kvalifikacijama za SP 2010 stil i sistem igre reprezentacije Srbije, doživljavaju još jednu renesansu, dolaskom Radomira Antića. Odjednom zaboravljamo na defanzivu i kontre iz 2006-te i pas igru iz Klementeove ere i počinjemo da igramo igru: pogodite Žigića u glavu. Cilj ovog stila, koji je doduše bio najlepši za oko i veoma uspešan, jeste da sa brzim Krasićem i Jovanovićem po bokovima dođemo u situaciju za centaršut gde bi Žigić trebao da odradi svoj deo posla, i eventualno Stanković i Kuzmanović iz drugog plana da pokupe neki otpadak. Najlepši fudbal koji je Srbija igrala u poslednjih 10 godina, rezultira plasmanom u Južnu Afriku i kasnijim debaklom u grupi koju je po mnogim mišljenjima trebalo da prođemo.

Odlaskom Antića, dobijamo novog selektora Pižona, koji je,doduše uz malu pomoć Ivana Bogdanova, i stila igre zvanog: “Nismo imali sreće“ , uspeo da osvoji treće mesto u grupi odmah iza Estonije, protiv koje je u dve utakmice uzeo 1 bod, jer 8.10.2010. u porazu od 3:1 nismo imali sreće, a u remiju u Estoniji 1:1 nam „nije bio dan” i padao je sneg u Talinu. Igra u kojoj se nije bukvalno znalo ko šta radi, sistem koji je čak i mnogim fudbalskim laicima neobjašnjiv, završava se porazom u Sloveniji, u meču u kojem nismo imali sreće.

Dolaskom Siniše Mihajlovića, Srbija ulazi, htela to ili ne, u proces podmlađivanja  reprezentacije. Iako nam neki ključni igrači iz prethodnog perioda ni ne razmišljaju o kačenju kopački o klin, Mihajlović procenjuje da mu Krasić, Jovanović, Kuzmanović, Žigić, Ninković i ostali, jednostavno nisu potrebni. Rezultat svega toga je: Srbija neće učestvovati na SP u Brazilu, a trojke Đorđevića i Kecmana na radost mnogih Hrvata konačno dobijaju repliku u vidu golova Olića i Mandžukića.

Činjenica je da je Srbija dobila neka nova imena, kada su potencijalni reprezentativci u pitanju, ali postavlja se pitanje, da li će novi selektor, koji je posle novih neuspeha, već izvestan, želeti da nastavi sa ovim projektom, ili nas u novim kvalifikacijama čeka novo ime, novi stil i sistem igre, u kome će se ispostaviti da Mihajlovićev rad nije imao nikakvog smisla. Da li će FSS konačno napraviti sistem koji najviše leži našem fudbalskom shvatanju, fizičkim i mentalnim predispozicijama, pa prema utvrđenom sistemu naći za selektora, čoveka koji gaji taj utvrđeni stil u svom trenerskom poslu, ili ćemo lutati na svake dve godine, od selektora do selektora. Da li ćemo poput Španaca, Engleza, Nemaca, Italijana, Francuza pa čak i Hrvata imati stil igre po kojem će nas svet prepoznavati, ili ćemo i dalje plaćati danak neiskustvu, i zamislima raznih selektora i onih koji postavljaju iste na tu funkciju, pritom ne odgovarajući za eventualni neuspeh.

Porazom od Belgije zakucan je još jedan ekser, na kovčeg srpskog fudbala. Ukoliko Savez nešto ne promeni u skorije vreme, sahrana će moći da počne. Hor za opelo već imamo.

Komentari