Srpski dvorci od peska

Crvena zvezda je smenila Jankovića, pre toga je Prosinečki sam otišao, pre “žutog“ je Kristić imao kratak mandat, pre njega Dostanić, otkaz na klupi dobio je i trener pre njega Vladimir Petrović Pižon, spisak ide u nedogled. Poslednji koji je otišao nakon isteka ugovora je Valter Zenga.

U upravi je slično, nakon Džajićevog odlaska 2004. godine, na funkciji su se izmenjali Dragan Stojković, Toplica Spasojević, Den Tana, Vladan Lukić ali rezultat uprava bio je katastrofalniji od učinka trenera, dug kluba je rastao kao testo.

U Partizanu, takođe haotično, Avram Grant je doveden i ostao samo šest meseci, Bog zna zbog čega je dolazio, a naročito jer se kratko zadržao, pre njega je Stanojević otpušten zbog nesporazuma sa upravom, niz ide preko Jokanovića, sve do Mateusa koji je svojevoljno napustio klub.

Vojvodina ima gotovo isti princip rada, treneri se menjaju skoro pa kao odevne kombinacije predsednika kluba, Zagorčić je smenjen dok je klub bio lider na tabeli, Vukićević je trajao pola godine, Milinković je tokom godinu dana imao solidan učinak, a otišao je zbog suspenzije nakon (ne)čuvenog finala Kupa 2011. Pre njih Vojvodina je „potrošila“ Sosu Babića, Dragoslava Stepanovića, „Džimija“ Marića, Ljupka Petrovića

Nacionalni tim je sličan

Klemente je zapamćen kao prvi selektor, ali njegov mandat nije bio uspešan. Nakon njega Miroslav Đukić je otpušten posle nekoliko prijateljskih mečeva, zamerio se Savezu. Potom uspešan period Radomira Antića, odlazak na SP, ali bez neke važnije uloge, pa otkaz na početku sledećih kvalifikacija, na kormilo je došao Pižon, a taj tim je zabeležio izuzetno loše rezultate, Estonija je otišla u baraž, a “Golub” na „biro“.

Šta su razlozi za česte smene jednih i neuspešne mandate drugih na njihovom mestu?

Koliko može da znači Crvenoj zvezdi postavljanje Portugalskog stručnjaka sa solidnom reputacijom, Rikarda Sa Pinta kada se klub nalazi u finansijskoj dubiozi, a izdanaka iz omladinske škole je sve manje. Generacija 95. je već u dobroj meri rasuta, momci iz starijih generacija su ili potpuno napustili fudbal ili igraju uspešno ili manje uspešno negde drugde. Kada je poslednji put prodao nekog igrača za više od dva miliona, doduše mora se spomenuti fenomenalna i relativno brza zarada na Dejanu Lekiću.

A kada je poslednji put klub fino zaradio prodajom igrača koji je stasao u podmlatku?

Poslednji je na taj način otišao Dejan Stanković, pre nešto manje od 15 godina, veliki novac je dobijen i na Perici Ognjenoviću, Goranu DrulićuŽigića ne treba spominjati, jer nije ponikao u klubu, a pola novca je otišlo menadžeru Ćalasanu.

Kada se govori o promašajima, valja spomenuti koliko je novca otišlo iz kluba na Suzukija, Bronovickog, Evandra, Tričkovskog, Pašeka, Salasa, Džefa Silvu, Bernarda Parkera

A Partizan?

S druge strane ulice Dr Milutina Ivkovića, situacija kudikamo bolja, ali takođe alarmantna. Ako bi se sastavio tim od igrača sa kojima su radili Dušan Trbojević, Igor Spasić, Zvonko Popovič, Slađan Šćepović, Nebojša Ličanin i ostali, mogla bi se sastaviti ekipa koja bi ostvarila značajne rezultate u evropskim okvirima. Na pomen takvog “propuštenog” tima bi se shvatilo koliko su domaće titule prenapumpane u medijima i plove kao uspesi samo kod većine zaboravnih i ljudi sa potpunim odsustvom samokritike. Koliko bi jesenas u evropskim duelima značili: Sulejmani, Jovetić, Ljajić, Nastasić i ostali momci pušteni bez ikakvog rezona i zarade za klub?

Ovde se radi o klubovima koji jesu, ili bi trebalo da budu perjanice i predvodnici domaćeg fudbala. Očigledno da je odsustvo sistema takvo da se samoodržava već dugo vremena. Stvara se iluzija da jedan čovek – na terenu to je trener, u poslovnom smislu predsednik/direktor kluba jesu ključne figure. Naravno da se od menadžerskih sposobnosti može dosta profitirati u rezultatskom i finansijskom smislu, ali u Srbiji se radi o potpunoj improvizaciji i profitu samo za odabrane, zaradi koja je sitna u odnosu na onu koja se nanosi klubu, savezu, pa i državi.

U nedostatku sistema, živimo u uverenju da je sistem = prvi čovek sistema, te odlaskom jednog čoveka i sam sistem prestaje da postoji, pa se kreće od početka, dok nova stihija ne odnese “građu”. Kao da je srpski fudbal “Zidanje Skadra” – što dan stvori, to noć razori.

Komentari