Šta nam je taj Radnički

Ako kažete Radnički, uz svo poštovanje kragujevačkom, beogradskom, pirotskom, somborskom i ostalim fudbalskim sastavima istog imena, aktuelnim osvajačima vaterpolo Evrokupa i sjajnim generacijama košarkaškog tima sa Crvenog krsta uvek se prvo pomisli na tim iz Niša.

Iako nisu prvi „Radnički“ u najjačem rangu jugoslovenskog fudbala, u prvu ligu su ušli tek 1962. dobrano posle beogradskog imenjaka i nisu uvek igrali veliku ulogu u staroj, ali ni novoj državi. Niški tim je uvek imao nešto svoje i više je od tima koji je svojevremeno vrlo uspešno vojevao u UEFA Kupu, a domaćem fudbalu podario mnoštvo zanimljivih ličnosti poput Pantelića, Holcera, Bankovića, Piksija, Ramba

Radnički, iako nije najstariji klub u Nišu, prava ljubav ljudi u gradu prepoznatljivom po Konstantinu, Niškoj tvrđavi, Elektronskoj i Duvanskoj industriji, specifičnom dijalektu, Ćele kuli ili Šabanu Bajramoviću. Jednako je prepoznatljiv i po „Čairu“ – taj stadion čije je ime turski izraz u značenju „livada“ je dom fudbalera Radničkog, a dvorana smeštena tik uz stadion nosi isto ime i predstavlja ništa manje kultno mesto. Uostalom srpske rukometašice se na SP upravo bore u toj hali.

Iako osim neformalnog Balkanskog kupa 1975. nisu nikada osvojili ni jedan trofej, iako su više vremena proveli po drugoj i nižim ligama nego na najvećoj sceni, Radnički je i ljudima izvan Niša jedan od najdražih klubova. Nešto što ide sa meraklijstvom, pesmom i sarkazmom, specifičnostima podneblja odakle dolaze.

Južnjački temperament je na pravi način vidljiv na tribinama – kovanice poput „Real s Nišavu“ , „Real iz Niša sve redom šiša“, „Ko nam da gol da mu umre majka“, „Icepi gi svi“ i slične su pravi pokazatelj duha koji neki tvorci domaćih filmova i serija uporno „siluju“ ubacujući ih u svoje kreacije i koristivši ga za najprizemniji humor.

Čak i danas, u novom vremenu kada se nisu uvek uspešno borili sa protivnicima na terenu, a ljudi iz samog kluba bili veći dušmani klubu nego bilo koji protivnik, Radnički je uspeo da sačuva sebe i svoje navijače, nisu ga napustili po srpskoligaškim močvarama, kada su ga svi drugi ostavili na cedilu. Nisu zaboravili ni Ivana Krstića Belog, svog pokojnog igrača i čoveka zbog koga prvih deset minuta svakog meča obavezno ćute.

I naravno, ko da zaboravi “Kec u Nišu”.

 

Komentari