Šta nam je “Utisak” dobro doneo?

Šteta što “Utisak nedelje” nije doneo jednu novinu za duel Duška Vujoševića i Nebojše Čovića. Da su postavili oktagon u studio i dopustili ljutim (i ljutitim) rivalima da reše svoje razmirice pesnicama, verovatno bi sve imalo malo više smisla.

Šta smo novo čuli? Ništa, izuzev činjenice da više nije ni javna tajna da država uz pomoć moćnika praktično sponzoriše timove koji su već dobrano u dugovima. Sagovornici u “dijalogu” su toliko zapali u katakombe svojih misli o novcu da su sasvim otvoreno počeli da se frljaju vrtoglavim ciframa, sa intonacijom kao da govore o novcu za užinu. Izgleda da su zaboravili da su u najgledanijoj emisiji države u kojoj je luksuz imati platu, kulturne institucije grcaju bez novca, a deca se leče putem SMS poruka i nemoguće da makar dok se voze kolima ne primećuju ljude koji “rone” po kontejnerima…

Rešenje će ponuditi Aleksandar Vučić, on je već ove godine postao mitska ličnost, kao srpski Zevs, očekuje se da će se večeras iz njegove glave roditi mudrost o verovatnoj privatizaciji.

U svemu tome, problematične su bar tri stvari.

Da li je bilo potrebno da rat saopštenjima i iznošenja prljavog veša na relaciji Vujošević-Čović dođe do usijanja da bi neko sa više instance (PPV) presekao i rekao šta treba da se radi. Zar to nije bilo primetno i bez toga?

Drugo, ponovo se ovde sve radi mimo Sistema koji izgleda ne postoji, tako da jedna ličnost personifikuje upravljački mehanizam i glumi sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast koje samim tim ne gube smisao jer ga nisu mnogo ni imale.

Treća stvar koja je “panj u očima” je činjenica da se privatizacija gleda kao “Sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar” zapravo isforsirana kao krajnje rešenje, a pritom se već zna kako su sve vršene privatizacije u ovoj zemlji.

Treba li država da ulaže u sport? Naravno da treba, u tome leži zdravlje nacije, to ne znači nužno da treba da “sipa” u klubove koji pritom rade netransparentno i funkcionišu kao privatni.

Zbog čega se ne grade javni tereni, promoviše sport u školama, organizuje besplatne treninge i opremu za decu, zašto se ne bi ulagalo u bazične sportove. Zar Emir Bekrić, Ivana Španović, Asmir Kolašinac i ostali takođe nisu učinili ovu zemlju ponosnom? Nedavno smo imali slučaj da su dva momka iz naše zemlje sami finansirali učešće na jednoj od najzahtevnijih disciplina na planeti.

Šta ostaje profesionalnim klubovima?

Ako je neki sportski kolektiv zaista bitan u očima lokalnih sredina, kao što mnogi zaista jesu, postoji budžet za njih. Nagrade za postignute uspehe takođe ne treba da budu sporne. Profesionalni su i često se ponose navijačima. Zašto ne prihoduju od ulaznica, zar je teško poraditi na marketingu, približiti se navijačima koji treba objasniti koliko je im je bitno tih 300-400 dinara od ulaznice. Zar ne mogu da pronađu sponzora, zar ne mogu da kroz prodaju rekvizita zarade nešto dodatno. Ako ne mogu da zarade novac od TV prava možda je trenutak da se zapitaju, koliko su zaista bitni, što za sobom vuče pitanje – zašto bi se onda trošile budžetske pare na njih. U krajnjoj liniji, postoje i sportski zaljubljenici sa novcem, samo niko nije lud da daje novac u nešto i ne pita se za donošenje odluka.

Naravno, kada i ako zarade, treba da plate porez državi, baš kao i svi mali privrednici.

Naravno, pre toga mora da se uvede Zakon o sportu, a to nas ponovo vraća na priču o odsustvu sistema u Srbiji.
Jutros je inače, od posledica tumora preminula Anastasija Trajković, učenica trećeg razloga osnovne škole. U kakvoj državi se bahati pojedinci javno svađaju oko desetina miliona, a bolesna deca umiru bez lečenja.

Što se tiče gospode koja vode duel, nakon svih optužbi i iznesenih činjenica ili “činjenica”, vreme je da prestanu da siluju javnost svojom pojavom, ukoliko imaju dokaza protiv nekoga, neka podnesu građansku prijavu, pa da policija i sudstvo urade svoj posao…

…što će nas ponovo vratiti priči o (ne)postojanju Sistema.

Komentari