Ima li kraja ponižavanju srpskog fudbala?

Srpski fudbal je ove takmičarske sezone definitivno pao na najniže grane od svoga osnivanja. Tragikomična liga, koju novinari nazivaju elitno društvo, pokušavajući da ovoj parodiji od fudbala daju zvučno ime, svojim sramotnim završetkom, stavila je samo jagodu na šlag sezone koja je i najvećim kritičarima dokazala da srpski fudbal može još niže da se sroza. Ali krenimo redom…

Sezona je počela velikim razočarenjem “Orlova”, ne toliko zbog poraza na Maksimiru i činjenice da ćemo SP gledati iz fotelje, već zbog nemoći da na meču decenije pružimo bilo kakav značajniji otpor reprezentaciji Hrvatske, kojoj su ovo sigurno bile najgore kvalifikacije koje je uspela da prođe. Tvrdoglavost Siniše Mihajlovića, pokušaj da se podmladi reprezentacija bio je rezultatski koban po naš tim, iako je ovaj Mihin eksperiment mogao lako da bude uspešan, da nije proradio srpski mentalitet u Makedoniji, što je rezultiralo gubitkom tri ključna boda. Ipak početkom avgusta prošle godine, dobili smo nadu da srpski fudbal svakako ima čemu da se nada. Drulovićevi “Orlići” uspeli su da se popnu na krov Evrope, iako je od njih malo ko očekivao, a iskreno govoreći, malo ko je do plasmana u polufinale i znao da učestvuju na tom turniru.

Euforična atmosfera preneta je i na klupski fudbal, koji nam je vrlo brzo lupio jedan od brojnih šamara koje ćemo dobiti u nastavku sezone. Borbeni Jagodinci, i sjajna Voša donekle su uspeli da održe kakav takav rejting srpskog klupskog fudbala u Evropi, dok su oni od kojih se najviše očekivalo, dobijali lekcije po Islandima i Jermenijama. Paralelno sa evro-mečevima, krenula je još jedna borba za Sveti gral, koji van granica Srbije ne znači ama baš ništa, Jelen Superligu. Od prvog kola i dolaska Pazaraca u Humsku sa 11 igrača (gde umalo ne pobediše ) bilo je jasno da stvari idu u pogrešnom smeru. Nijedno kolo nije moglo da prođe žalbi na suđenje, ali i očeglednih sudijskih grešaka, koje su u velikoj meri krojile izgled tabele. U svom tom mulju satkanom od optužbi, ratova saopštenjima, prva kroz cilj posle šest sušnih godina prolazi Crvena zvezda. Mnogi (a naročito ona crveno-bela strana Srbije) su se u tom trenutku setili reči Nebojše Čovića, da će se u Srbiji živeti bolje kada Zvezda bude šampion, koje su samo na kratko imale smisla.

Vrlo brzo, nepunih nedelju dana, od dugo iščekivane titule, stigla je vest iz UEFE koja je šokirala sve iskrene ljubitelje srpskog sporta. Crvena zvezda, u kojoj je finansijska situacija toliko loša da Nenad Milijaš mora da mota duvan, izbačena je na godinu dana iz evro-takmičenja zbog nepoštovanja finansijskog fer-pleja. Situacija u Zvezdi, definitivno je priča za sebe, ali taman kada smo se nadali da je to kraj lošim vestima, baraž za opstanak u JSL prikucao je dva poslednja eksera mrtvačkom kovčegu srpskog fudbala. Prvo je odlučeno da revanš meč bude odigran na Banovom brdu, zbog boljih bezbednosnih uslova, da bi na tom bezbednijem stadionu meč bio prekinut zbog suzavca koji se zapalio na tribinama. Odlučeno je da se meč ponovo odigra, ali gosti iz Gornjeg Milanovca rešili su da se ne pojave i time na najslikovitiji način završe ovu farsu od sezone, koja će po svemu sudeći konačan epilog dobiti pred arbitražnim sudom UEFE.

Sve u svemu, kada se pogleda unazad, rekapitulacija ove sezone je u najmanju ruku tragikomična. Imamo jednu od najperspektivnijih reprezentacija na planeti, koja neće igrati na najvećoj svetskoj smotri fudbala i već sedam meseci nemamo selektora koji će je voditi u narednim kvalifikacijama. Imamo šampiona države koji je dužan kao Grčka, klub u kome je šampon luksuz, vicešampiona koji nikada nije izgledao gore na terenu, sa dve navijačke frakcije koje se međusobno ne podnose iako navijaju za isti klub. Zatim imamo i tri tima u ligi koji ne mogu sve svoje mečeve da igraju kod kuće, jer im stadioni ne ispunjavaju bezbednosne uslove, već su u modernoj eri fudbala prinuđeni da budu podstanari. I na kraju imamo predsednika saveza koji je najavio odlazak u decembru prošle godine, a i dalje je na istoj funkciji, predsednika zajednice Superligaša protiv koga se vodi sudski proces, zbog čega je bila i raspisana poternica za njim.

U svakoj normalnoj zemlji za ove stvari letele bi glave, dok je u Srbiji ovo postala normalna pojava. Tomislav Karadžić, koji je zadnjih dana pokazao da je veći zvezdaš od mnogih koji sede u upravi Crvene zvezde, očigledno i dalje živi u zabludi da je Srbija zemlja sa najregularnijom ligom u regionu i najlepšim reflektorima, koji obasjavaju njive na kojima se igra ova naša parodija na fudbal, ali mu ne treba mnogo zamerati, jer je mnogo strašnije da se za sve ove godine još uvek ne nazire njegova alternativa.

Komentari