Kalčo – burazer, ekipa iz kraja i Crnka

Pitate se kako je sve to spojivo? Pre samo 20 godina ne bih vam mogao odgovoriti. Dobro, tehnički svakako ne bih mogao jer sam imao samo dva meseca života, nisam baš toliki genije da bih progovorio odmah. Majka kaže da bi možda bilo bolje da uopšte i nisam. Šta znam, valjda su majke uvek u pravu…

Naslov nekako nalaže da krenem redom, a ne volim red. Ni rad. Ni disciplinu. Kako sam krenuo, znam samo ono što ne volim, ali evo, pisaću o onome što sam zavoleo vremenom i što ću, čini mi se, tek voleti. Italijanski fudbal! Ne mogu vam puno toga reći o zlatnim vremenima Kalča 90’ godina prošlog veka zato što sam u vreme Barezija, Bađa, Savićevića, Rajkarda, Zidana i ostalih legendi piškio i štošta drugog radio u pelenama, ali nekako su se izdvojila tri faktora koji su uticali na to da teranje lopte zavolim baš na italijanski način.

Stariji burazer! Institucija! Koliko ga mrzite u pojedinim trenucima, toliko ga volite svaki put. I poštujete, naravno. Uvek! Sa fudbalom je završio u 17. godini, kaže zbog trenera. Ipak mislim da je proradilo nešto mazohističko u njemu. Ono što svi mi imamo, samodestruktivno. “Kakav sam igrač mogao postati…” Možda sam subjektivan, kao i svaki brat, ali mogao je. Sa svojih 174 centimetra nije izrastao u kojekakvog diva. Genetika il’ šta već. Ako ništa drugo, barem kose imamo na pretek. Možete zamisliti koliko je bio visok onda kao klinac. Ne bi to bilo toliko čudno da nije igrao štopera. Stub odbrane. El Komandante, rekli bi Kubanci. Libero, rekli bi stariji poznavaoci fudbala. Igrao je sa velikom mirnoćom i staloženošću. Toga se jasno sećam iako sam imao 8 godina kada sam ga zadnji put ugledao na terenu. Stalno mi je prepričavao anegdote sa mečeva i o tome kako je “hapsio” špiceve. Gledaoci su u neverici posmatrali kako neko tako krhrke i lagane građe moze sačuvati fizički superiornije napadače. Mozak, gospodo, mozak! Balkanski šmek! A zašto baš štoper? Kalčo, naravno! Kako drugačije kada odrastaš u doba jedne gospode poput Maldinija, Kanavara, Barezija, Kostakurte, Zanetija, Kafua, Panucija, Neste? Iako je rano batalio igru, u sebi je zadržao dovoljno iskre i žara kako bi mi preneo to Kalčo ludilo iz 90’ godina. I moja generacija je srećna jer je dokačila barem deo Serije A kao najjače fudbalske lige na planeti. Navija za Milan. Znači Milan otpada, idemo dalje…

Ekipa iz kraja! Sta reći o njima (a ne zaplakati)? Skup svakakvih, krajnje čudnih individua koje su spletom raznih okolnosti pronašle u igri na betonskom igralištu. “S loptom se ne možeš igrati sam”, rekao je jednom davno gospodin Ivica Osim. Zašto to nije basket, ne morate da pitate. Fudbal je, za razliku od basketa, demokratska igra. To što te je priroda podarila brzinom ili dugim ekstremitetima ne pobeđuje na fudbalskim utakmicama. O tome nešto više mogu reći Ćavi, Inijesta, Pirlo. Lično, nemam ništa protiv basketa, ali svi znamo da bi, hteli mi to da priznamo ili ne, dali sve košarkaške medalje za samo jednu, fudbalsku. Svoje mesto u društvu sam pronašao u fudbalu, to nije nikakva tajna. Vremenom, društvo postaje potpuno nezavisno od svih fudbalskih aktivnosti i tako postajemo prijatelji za ceo život. Zvuči poznato, zar ne? U mom slučaju toga ne bi bilo da nema ljudi koji vole fantaziste koje ne trče, uvek doterane frizurice, simuliranja i sve ostale čari italijanskog fudbala. Jedan navija za Romu, drugi za Inter, treći za Milan, a ostali se drže klubova van Čizme. U oči upada podatak da nedostaje jedan klub. Mnogi bi rekli najveći. Ja bih rekao najveći u Italiji! Te 2006. godine nije bilo naročito pozitivno navijati za Juventus. Svakako, razlog je izbacivanje u drugu ligu zbog nameštanja. U mom životu uvek je nešto teklo iz inata, pa ovu priliku nisam mogao da propustim. Znao sam da je pozadina te priče jako drugačija od one predstavljene u javnosti i ne mogu znati da li je ili nije bilo nameštanja rezultata, ali postoje sumnje u odluci da se Juventus preseli u drugu ligu. Ta tema uvek donosi razdor u ekipi te smo je zato stavili pod tepih, zanavek. Tako je najbolje. Usmerili su me ka Juventusu i na tome sam im večno zahvalan.

Ovaj deo ste verovatno svi čekali, a možda će vas u stvari najviše razočarati. Znam da mene jeste. Crnka! Da ne bude zabune, izraz za devojku sa crnom kosom (kao da to već niste znali). Ne možete ni zamisliti kako je italijanski fudbal povezan sa tom Crnkom. U početku mi se činila simpatičnom, mada mi se nije preterano dopala. Bila je samo klinka koja je volela fudbal, verujem da ga i dalje voli. I nije volela Kalčo, naročito nije podnosila moje Bjankonere. Međutim kada sam je par godina nakon toga ugledao kako šeta starom gradskom kaldrmom, fudbal sa sve Italijom i Juventusom je pokupio svoje prnje iz mozga i odšetao vani na odmori malo. Ni sam ne znam gde. Verovatno sam napravio presedan u njenom slučaju jer me ne privlače devojke koje vole fudbal i prate ga više od mene. Nemam nikakvih predrasuda, ali mi se ne dopadaju. Kao kada ne volite sladoled sa ukusom lešnika, čokolade, jagode (doduše još uvek nisam naišao na osobu koja ne voli ukus jagode). Pošto sam je ubrzo nakon toga i kontaktirao, bio sam svestan da prvi utisak često može biti i poslednji. Hteo sam da ostavim dobar utisak, džentlmenski, poput Zidanovog držanja, Maldinijevog uklizavanja i Zanetijeve jezive mirnoće. Nije mi bila bitna ta njena antipatija prema Bjankonerima. To je potpuno trivijalna informacija koja nikako nije mogla da utiče na moje “taktičke zamisli” sa njom. Jer, ljubav je zapravo vrlo slična fudbalu – ne možete dobiti sve protivnike istom taktikom. Kao mlad i relativno neiskusan stručnjak, trebala mi je pobednička formula. A tog dana je igrao Juve. Igrao i izgubio. Samo da bi Benfika ponovo osetila gorčinu one Gutmanove 100-godišnje kletve. Te večeri smo slavili i Benfika i ja. Obožava fotografiju, naročito crno-belu. Gledajući crno-bele fotografije na kojima je ona shvatio sam da negde u dubini duše i Crnka ipak voli Juve. I Partizan. Izgleda da je crno i belo definitivno moj lajt-motiv. Car ili prosjak, sredine nema. Takođe, voli zimske sportove, ali ne voli zimu. Ni kišu, kao da ne zna da se pored prozora u kišno popodne sanjaju najlepši snovi. Govori više stranih jezika. Šteta je što nismo pronašli zajednički, makar bio i totalno nerazumljiv drugima. Dosta je bilo o nefudbalu, mada kada bi je videli otišlo bi sve u Italiju; i Juve i lopte i golovi i publika. Možda sam i sam uklet…

Rekoh vam već, ovaj deo će vas najviše razočarati.

 

Komentari