Bojan Bo Vučković, vlasnik fudbalskog kluba u Americi

Fudbal u Sjedinjenim Američkim Državama  – dakle „Soker“ je uglavnom nepoznanica na Starom kontinentu. Po principu: „Daleko od očiju – daleko od srca“ interesovanje za severnoameričku profesionalnu fudbalsku ligu (MLS) gotovo i da ne postoji. Tek povremeni odlazak preko Atlantika nekog od velikih svetskih asova, kao što su: Dejvid Bekam, Tijeri Anri, Frederik Ljungberg, Robi Kin, Marko Di Vajo, Torsten Frings, Eidur Gudjonsen, Tim Kejhil i ostali, povremeno podseti da se i u MLS-u  igra kvalitetan fudbal.

Logo američke profesionalne fudbalske lige

Srbija nije izuzetak, malo se zna o „Sokeru“, ali i sa naših prostora, bilo je predstavnika u MLS-u. Veljko Paunović je tokom kratkotrajnog povratka iz penzije uspešno zaigrao za Filadelfiju, Marko Perović iz Crvene zvezde nosio je dres Nju Ingland Revolušna, povremeni reprezentativac  i član Torina Alen Stevanović igrao je za Toronto. Naravno, sinonim za fudbal u Americi, bar što se prostora Srbije tiče je Preki Radosavljević, bivši igrač Crvene zvezde i nekadašnji reprezentativac SAD – učesnik svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj. Daleko pre toga, utisak su ostavili: Vladislav Bogićević, Srba Stamenković, Slaviša Žungul, Rešad Kunovac…

Jedan od predstavnika Srbije u fudbalu “preko bare” je Bojan Vučković (42). Igračku karijeru je započeo u Partizanu davne 1983, prošao kompletan omladinski pogon, da bi bio priključen i prvom timu crno – belih za vreme trenera Fahrudina Jusufija. Član istog bio je godinu i po dana i za to vreme odigrao oko 15 zvaničnih mečeva, u društvu: Mijatovića, Đurovskog, Vermezovića, Vokrija, Milojevića, Sredojevića, Spasića, Ušketa Vučićevića, Pantića, Bogdanovića, Šćepovića, Bajre Župića… Nakon kratkog perioda pozajmice u Čukaričkom, otisnuo se u SAD i tamo ostao do danas.

Iako je u Americi više od dve decenije, on svake godine koristi priliku da tokom odmora dođe u posetu rodnom – Beogradu. Idealna prilika da se popriča.

Kako ste se obreli baš u Americi?

Dva su faktora odlučila, pre svega, oduvek sam imao želju da odem tamo, a s druge strane upoznao sam gospodina Refika Kozića koji je radio kao skaut za američki Univerzitet Južna Florida. Kozić, inače igrač Partizana tokom sedamdesetih, koji je okončao karijeru u Americi i nastavio da radi posao agenta me je još tada uputio u mogućnost igranja fudbala na univerzitetu, čime bih se mogao baviti sportom, ali i obrazovati. Budući da sam te 1989. uspeo da uđem u prvi tim, odlazak je stavljen „ad akta“. Uprkos tome, mentalno sam se pripremao za odlazak, učio engleski jezik, spremao polaganje prijemnih ispita.

Logo američke Univerzitetske lige

Kada je 1991. godine situacija u Jugoslaviji krenula po zlu, Vučković je načinio logičan korak – otišao je na studije na Univerzitet Frenklin Pirs, u državi Nju Hempšir.

Tamo sam otišao na sugestiju mog prijatelja i bivšeg igrača mlađih kategorija Crvene zvezde, Ivana Crnilovića  – on sada ima advokatsku kancelariju u Bostonu. Završio sam smer „Međunarodno poslovanje, finansije i marketing“ – stvari koje su me pored fudbala, oduvek zanimale.

Sa diplomom u džepu i reputacijom dobrog univerzitetskog igrača, 1995. godine okrenuo se najpopularnijoj verziji bavljenja fudbalom u Americi – dvoranskom.

Potpisao sam za Finiks, u to vreme su postojale dve lige – zimska i letnja. Dvoranski fudbalski timovi tamo bili su uglavnom u vlasništvu ljudi koji su držali NBA timove. Zbog toga se igralo leti, da se, dok traje pauza u Košarkaškom prvenstvu, publika se zabavlja gledanjem fudbala. Veze fudbalske i košarkaške ekipe bile su jako povoljne za nas, imali smo potpuno iste uslove i tretman kao i NBA zvezde naravno izuzev finansijskih. Imao sam i čast da upoznam i tadašnje asove Finiks Sansa, poput Čarlsa Barklija i Kevina Džonsona.

Soker je u Sjedinjenim Državama doživeo pravu promociju 1994. kada je organizovano Svetsko Prvenstvo, dve godine kasnije, osnovana je i profesionalna liga MLS (Major League Soccer). Vučković se našao na pravom mestu, u pravo vreme.

Timovi su sastavljeni na interesantan način, izabrano je oko 300 nekadašnjih univerzitetskih igrača koji su pozvani u Los Anđeles, a zatim je testiran njihov kvalitet. Nakon toga, poput NBA sistema, pristupilo se Draftu – deset timova osnivača je u svakoj od ukupno 16 rundi imalo prava da izabere po jednog igrača. Na moje zadovoljstvo, ja sam ostavio dobar utisak, tako da sam izabran već u 3. rundi, tako sam postao igrač Nju Ingland Revolušna. Jedan od saigrača bio mi je i Aleksi Lalas, defanzivac američke reprezentacije, i internacionalac u Italiji. Na moju žalost, uoči starta sezone zadesio me je veliki peh. Na pripremnom meču protiv Tampa Beja, pred sam start sezone, Kolumbijac Karlos Valderama je oštro startovao na mene, povrediši mi zglob, što je uzrokovalo da se na teren vratim tek krajem te sezone, ali prekasno. Na taj način, okončao sam svoju MLS priču što se tiče igranja.

Bojan Vučković, aktivan na terenu i u 5. deceniji

Danas, na posredan način i dalje imate veze sa najjačom tamošnjom ligom, vlasnik ste kluba u razvojnoj ligi.

Nastavio sam sa igranjem dvoranskog fudbala, u međuvremenu se i oženio devojkom iz države Vermont, tamo sam se skućio i trudio da igram što bliže svoje kuće. U Vermontu sam, kao jedini igrač dvoranskog fudbala sa tog područja pokrenuo i škole fudbala za decu, želeo sam da doprinesem sportskom razvoju lokalne zajednice. Još više sam se uključio kada sam zaigrao za tamošnji klub, Vermont Voltidž.  Osnovan je 1997. kao Vermont Vonderers, a ja sam mu se priključio 1999. godine. Klub je funkcionisao amaterski, a ja sam sve to želeo da podignem na viši nivo. Vlasnik kluba, sa kojim sam se sprijateljio, je prepoznao tu težnju u meni i ponudio mi da otkupim klub, što sam u dogledno vreme i učinio. Ipak, ne volim taj izraz „vlasnik“, moja pozicija je Generalni Menadžer, ali sam istovremeno i igrač, trener i direktor marketinga.

U kakvoj ligi igra Vermont?

Hijerarhijski gledano, pripada trećem rangu takmičenja, ali nije neozbiljno kao što može da zvuči. U pitanju je takmičenje koje se zove USL – razvojna liga, što znači da se veliki broj igrača upravo tu dokazuje i preporučuje za angažman u višim rangovima ili inostranstvu. Liga je formalno amaterska, jer u njoj nastupa veliki broj univerzitetskih igrača, a oni gube pravo studiranja ako potpišu profesionalni ugovor. Organizacija lige je jednako ozbiljna kao i u najjačem takmičenju. Koliko je igranje u toj ligi, ali i klubu dobra odskočna daska, svedoči i činjenica da je veliki broj bivših igrača nastupalo u MSL, ali i raznim evropskim ligama. Trenutno je u žiži Olivije Oušn, Kanađanin koji je nakon odlaska iz Vermonta sebi prokrčio put kroz skandinavske lige do Nemačke, gde sada nastupa za Ajntraht Frankfurt.

Fudbalska mapa razvojne lige u SAD.

Promocija fudbala u državi Vermont.

Izuzev igranja, fudbaleri Voltidža nakon završetka sezone, u novembru imaju još obaveza. Ponuđena im je mogućnost, koju oni mahom prihvataju, a to je da na razgranatoj mreži od oko 40 lokacija u državi, vode škole fudbala za decu. Pod našom komandom, fudbalske korake savladava oko 1000 mališana.

Mogućnost za fudbalere sa svih meridijana, pa i Srbije

Sada već davne 1995. godine, osnovao sam kompaniju (ISA – Internacionalna Sportska Akademija) koja se stipendijama, ne samo za fudbal, već i za ostale sportove. Tokom studija, ali naročito kasnije, kroz igračku karijeru, upoznao sam dosta trenera i skauta, tako da su mogućnosti saradnje na tom polju zaista široke. Smatram da bi svako ko ima želju i odgovarajuće ljudsko – sportske kvalitete, trebalo da dobije priliku da učini ono za šta sam ja imao sreće – da se bavi sportom i istovremeno školuje. Agenciju u Beogradu već 18 godina vodi moj brat Branko. Svake godine organizujemo showcase, kom prisustvuju treneri sa američkih a mladi igrači iz Srbije uzrasta od 17 do 21 godine mogu da prikažu svoje znanje i izbore se za stipendiju.

Srpska fudbalska zajednica

Nije mnogo poznato, da se tako daleko od matične zemlje, ljudi i dalje trude da ih povežu dve stvari – zemlja porekla, ali i ljubav prema fudbalu.

– Postoji tradicionalni turnir “Srbijada”, održava se svake godine za vikend na Dan rada (prvi ponedeljak u septembru). Sa zadovoljstvom učestvujem u takvim manifestacijama i družim se sa zemljacima. To je tradicija koja postoji već 20 godina i učešće uzimaju srpski timovi iz cele Amerike.

Logo “Srbijade”

Večito rivalstvo i prijateljstvo

O činjenici da je Zvezdaš – Ivan Crnilović uticao na njegovu odluku o studiranju, Partizanovac Vučković kaže:

Tada se na prijateljstvo nije gledalo isključivo kroz klupske boje. Istina, na terenu su igrači bili ljuti rivali, ali samo dok taje meč. I mi i oni smo bili članova selekcija Beograda i Srbije na neformalnim mečevima, što je davalo priliku da se upoznamo i sprijateljimo. I dan danas, kada sam u Beogradu, rekreativno igram fudbal i sa bivšim igračima Zvezde i Partizana iz moje generacije, ali učestvovali su čak i mlađi – Vukić i Saša Ilić. Uvek bude klupskog prepucavanja i zadirkivanja, ali prijateljstvo je iznad svega – rekao je za kraj razgovora Bojan “Bo” Vučković

Soccer – ta strana reč

Najpopularniji sport na Svetu se gotovo na svim meridijanima naziva fudbal, izuzetak su neke od bivših britanskih kolonija, u kojima se se koristi izraz Soccer, dok se fudbal koristi za ono što se u Srbiji zove „Američki fudbal“. Legendarni Montipajtonovac, Džon Kliz je ovu pojmovnu zbrku razrešio jednostavno:

Reč fudbal je naravno kovanica od engleskih reči foot (stopalo) i ball (lopta), tako se zove jer je jednostavno igra sa loptom, koja biva udarana stopalom, dakle fudbal. Sa druge strane, u Američkom fudbalu, objekat koji zapravo i nije lopta, već pogrešan oblik iste, biva nošen rukom i povremeno se baca drugim igračima, da bi bio uhvaćen – rukom. Samo jednoj osobi u svakom timu je dozvoljeno da istu šutne nogom, a i tada moraju biti posebno uvedeni na teren, da bi to i uradili. Amerikanci dakle izražavaju jedan pojam, ali pritom misle na nešto sasvim drugačije – zaključio je Kliz

Komentari