Intervju sa Milicom Dabović, hrabrim kapitenom Srbije i Partizana!

Milica Dabović: „Nikada ne odustajem!“

Namerno smo sačekali malo vremena kako bi se lažna novinarska pometnja vezana za naše košarkašice zataškala, i kako bi sve bilo kao kada je trebalo da pođu u Francusku. Pratili smo ih tokom celog prvenstva i navijali za te devojke koje su sa ponosom predstavljale Srbiju. Kako se četvrto mesto na Evropskom prvenstvu ne bi zaboravilo, odlučili smo da sve uspehe ženske košarke krunišemo intervjuom sa najboljom od njih, Milicom Dabović.

Današnje devojčice uglavnom maštaju da budu teniserke ili odbojkašice, kako si se ti odlučila za košarku?
– „Ja se nisam odlučila da igram košarku, ja sam se jednostavno „rodila sa loptom u rukama“. Tata je trener i sve je počelo od njega, tako da je lopta meni bila najomiljenija igračka sa kojom sam se, maltene, od rođenja danonoćno igrala.“

Da li su tvoji roditelji bili ponosni kada su videli svoje ćerke na televiziji, kako pobeđuju zajedno?
– „Naravno da su roditelji ponosni, ali i ne samo oni, već i svi naši prijatelji, kao i oni koji vole košarku i koji su navijali za nas. Ja se nadam da je i cela Srbija navijala, baš kao što je i Republika Srpska.“

Puno se govorilo o malom medijskom prostoru koji ste imali, maltene i niste, pred EP. Da li je situacija po dolasku u Beograd i par emisija u koje ste išle promenila utisak o našim novinarima i medijskim kućama?
– „Šta da vam kažem za ovo, uopšte se nije govorilo, što je žalosno. Bili smo ispraćeni sa svega jednim novinarom na aerodromu, tada je Nevena rekla onu čuvenu rečenicu: „Biće vam žao kada se budemo vratile kao pobednice, što ste na tako bedno ispratili.“. Taj mali medijski prostor se vraća, situacija se uopšte nije promenila. Niko ne piše o velikim uspesima Partizana i tamnoj budućnosti ovog trofejnog kluba.“

U kojoj meri Marina Maljković psihološki unapređuje igračice, posle onog famoznog tajm-auta protiv Italijanki svi su imali samo reči hvale?
– „Marina zna kako sa curama, zna i sa muškarcima možda još bolje, što se i videlo na tom tajm-autu koji je promenio sve. Zaista nismo odustajale od prvog minuta, ali su i Italijanke igrale veoma dobro, možda i najbolje na celom prvenstvu. Marina Maljković je najbolji trener sa kojim sam radila do sada, zaista sam presrećna što sam bila deo njenog tima i te atmosfere. Nadam se da ćemo u budućnosti imati prilike da još radimo.“

Koliko će ovo prvenstvo značiti budućim košarkašicama Srbije, igrale ste vrlo hrabro i nijanse su odlučivale u bici za bronzu?
– „Ne znam koliko će im ovo prvenstvo Evrope značiti, ja bi zaista volela da sve te devojčice imaju svoj cilj u životu, baš kao i ja, i da idu ka tom cilju. Nadam se da su gledale, ne kako šutiram na koš, već kako se ja borim za tim, Srbiju i sve za koje sam želela da se borim, kako ginem na terenu. Što se tiče bronze, ja ne žalim za izgubljenim stvarima jer se sve dešava sa razlogom.“

Odigrala si zaista fantastično na EP-u, bila si pravi predvodnik tima, šta te je motivisalo da pružiš vanserijske partije?
– „Reči hvale svakako prijaju. Ja sam večiti borac i motivisali su me srce i duša, ono što imam u sebi, ono što mi ne dopušta da odustanem. Šteta što nisu baš ispraćene utakmice Partizana, na njima su mogle da se vide moje vanserijske partije i pre Evropskog prvenstva. Jednostavno nikad ne odustajem i imam veliku želju da igram na Olimpijskim igrama.“

Da li je složnost, devojaka u reprezentaciji, dovela do velikih uspeha?
– „Kratko i jasno, jeste. Reprezentacija se možda delila na dve grupe, devojke iz Partizana i one koje su u drugim klubovima, ali smo zajedno funkcionisale perfektno.“

Mogu li naši košarkaši do uspeha na EP bez nekolicine najbitnijih igrača?
– „Ja uvek kažem, ako je tvoja želja dovoljno jaka, uvek možeš i ono što je nemoguće. Tako da naši košarkaši trebaju samo da se bore kao što su se devojke borile, uspeh je zagarantovan. Sigurna sam da i muškarci trebaju Marinu Maljković kao trenera (smeh).“

Iza tebe je fenomenalna sezona, podigla si pehar Kupa Srbije, Prve lige i Regionalne lige. Koji ti trofej najviše znači?
– „Tako je, podigla sam sve pehare kao kapiten Partizana. Ovo je moja 2013. godina i 13 je moj broj na dresu, ja to govorim od kada smo ušli u ovu godinu. Uvek mi je najznačajnije ostvarenje ono poslednje, u ovom slučaju je to četvrto mesto na prvenstvu Evrope.“

Koliko ti znači velika podrška „Grobara“ ?
– „Najviše volim da pričam o „mojim Grobarima“. Kao što sam već bezbroj puta rekla, „Grobari“ su bili moj vetar u leđa kada su god napunili Halu sportova i zbog njih sam uvek imala osećaj kao da zakucavam. Ja im se zahvaljujem na tome i zaista ih obožavam , biće mi žao nastaviti bez njih.“

Da li ideš na utakmice košarkaša Partizana?
– „Stvarno retko, zbog toga što nam se poklapaju utakmice, ali sam ih gledala par puta. Atmosfera me je uvek oduševljavala.“

Da li ti prijaju komplimenti najlepše košarkašice i jedne od najlepših sportistkinja?
– „Prijaju mi, naravno da mi prijaju (smeh), ali ipak više volim da se primeti moja igra, a ne moja lepota, što sam na kraju i uspela. Srećna sam zbog svih komplimenata i hvala svima koji to misle.“

Kada ste Ana i ti bile male, da li ste se takmičile koja ima bolju lutku, ili koja bolje igra basket?
– „Kada smo Ana i ja bile male, nismo se puno igrale sa lutkama, čak se ni ne sećam kada smo se nas dve igrale lutkama. Ana je bila puno mlađa, tako da se nismo takmičile jedan na jedan. Ja sam osam godina starija od nje , trenutno se takmičimo na terenu koja će da bude lepša (smeh).“

U kom smislu ti je tvoj ljubimac, Mrvica, promenila život ?
– „U svakom smislu zaista, Mrvica je skroz promenila moj život. Budim se nasmejana, idem da spavam nasmejana, provodim svoje vreme sa osmehom na licu i presrećna sam zbog Mrvice. Ona mi je sve ono što sam ikada želela, jedan mali pas koji jednostavno daje lepšu notu mojoj svakodnevnici.“

Videli smo fudbalsko umeće Dajane Butulije, da li ti imaš neki skriveni talenat?
– „Ja plivam odlično, mogla bi se pozabaviti sa Čavićem i Nađom Higl. Odlično plivam delfin, a što se tiče još nekih talenata, mogla bi da napišem neke stihove ili lepu priču.“

Da li svaku tvoju tetovažu prati neka priča?
– „Svaku tetovažu je napravila priča i ne bi to menjala ni za šta na svetu. Zahvalila bi se Ivanu Cimbaljeviću koji je ukrasio i doveo moje telo do savršenstva, on je neverovatan (smeh).“

Je l’ je bilo teže igrati protiv Albe Torens ili novinara „Telegrafa“ ?
– „(smeh) Definitivno, protiv novinara „Telegrafa“! Ipak je Alba, Alba…“

Koliko često savetuješ Anu, kao iskusnija u košarkaškom svetu?
– „Ne savetujem Anu uopšte, ona je dovoljno odrasla da zna sama šta želi i hoće, a ako mi u bilo kom trenutku postavi pitanje, ja joj sa zadovoljstvom odgovorim.“

Da li pratiš ostale nacionalne reprezentacije, za sada smo ove godine osvojili srebro na U19 Svetskom prvenstvu i bronzu na Univerzijadi?
– „Gledala sam utakmice juniora i baš sam bila presrećna zbog njih, bronzu na Univerzijadi nisam ispratila zato što nisu bili na televiziji, ali svejedno, svaka medalja mnogo znači.“

Na koji trenutak iz svoje bogate karijere je najponosnija?
– „Najponosnija sam trenutno, zbog toga što sam kapiten reprezentacije Srbije i Partizana i što sam im donela sve što sam mogla, ginula sam uz trenera i ostale cure.“

Igrala si u mnogim zemljama širom Evrope, odakle nosiš najlepše uspomene?
– „Najlepše uspomene nosim iz Turske, gde su me svi obožavali. Turcima sam bila ikona i jedva čekam trenutak kada ću se vratiti tamo.“

Igraš vrlo atraktivnu košarku, takođe imaš odličnu tehniku i probojnost, da li si nekada razmišljala o WNBA Ligi?
– „Nisam nikada razmišljala o WNBA, mada sam imala priliku da odem tamo moje prve godine u Rusiji, ali nisam želela da idem jer sam već dugo bila odvojen od porodice i zbog osetljivosti sam jedva čekala kraj sezone kako bi ih videla. Sada bi rado otišla tamo da vidim taj šou, pošto to nije košarka.“

Je l’ je teško da budeš nosioc igre i u klubu i u reprezentaciji?
– „Nije teško, ali imaš najveće breme, najveću odgovornost na leđima tako da moraš da paziš i da se izdigneš iz cele situacije i budeš pravi vođa, ja sam se, izgleda, za to rodila, pa mi nije bilo teško.“

Da li je Partizan poslednja stanica?
– „Mislim da jeste, ali bi ja stvarno volela da odigram još barem jednu godinu u Partizanu. Goksi Bloger, koga ovim putem pozdravljam, na Fejsbuku stalno piše da će mi Partizan čuvati broj 31, ja bi ipak volela da još neka devojka zaigra u tom dresu. Ako niko ne bude nosio broj 31, ni mene više neće biti tu!“

Kakvu budućnost, iz tvoje perspektive, ima ženska košarka u Srbiji?
– „Iz moje perspektive, ženska košarka u Srbiji uopšte nema budućnost. Zbog toga što nikoga nije briga za žensku košarku , žao mi je što ovo moram da kažem, ali cure iz Partizana nisu primile plate, niko ne zna zašto, zbog čega je to Srbija dozvolila? Jako mi je žao zbog toga, ali uopšte ne vidim budućnost.„

Koji je tvoj moto i da li imaš neku poruku za sve čitaoce portala Utakmica.rs?
– „Moj moto je, šta te ne ubija, čini te jačom, to je takođe jedna od mojih tetovaža. Svim čitaocima „Utakmice“ bi poručila da budu srećni i da može da se živi od ljubavi, jer je ljubav sve! Volite nekoga i neko će voleti vas, kao što kažu u „Sve za ljubav“ (smeh) !

Žalosno je to što se ne ulaže u žensku košarku. Dokazale su devojke da mogu, ali i da im trebaju uslovi. One, koji su zaduženi za tu sferu sporta, to ne interesuje, ali će im biti žao kada se neka nova Milica Dabović rodi u Srbiji, a zaigra tamo gde će moći da živi od onoga u čemu je uspešna.

Intervju uradio i pripremio: Petar Lazić.

Komentari