Intervju: Vidan Bojović – srpski atomski mrav na petoparcu

Ivanjica, malo planinsko mesto, poznato po montažnim kućama, Nušićijadi, obližnjoj Zemaljskoj satelitskoj stanici, zdravom vazduhu i hrani, nesrazmerno svojoj veličini ima vrlo bitno mesto u srpskom sportu. Svojevremeno su imali i odbojkaški tim u najjačoj konkurenciji, a fudbalski klub Javor jedna je od prvih asocijacija na ovu varošicu. Srboljub i Petar Krivokuća, Vladica Kovačević, su igrali važne uloge u šampionskim generacijama beogradskih klubova, Radovan Ćurčić je kratko imao ulogu selektora A tima Srbije, sada predvodi „orliće“ do 21 godine. Ivanjica je mesto odakle potiče i naš sagovornik, Vidan Bojović srpska legenda futsala, čovek koji je u dugoj karijeri doživeo takve počasti, kakve ni mnoge zvezde svetskog fudbala nisu i neće nikad.

Odmeren, kulturan i pričljiv, baš kao i sve istinske sportske legende. O sebi govori bez lažne i usiljene skromnosti. Za početak, pitali smo ga o počecima druženja sa loptom.

– Fudbalom sam počeo da se bavim u Javoru. Prošao sam kroz sve mlađe selekcije, od petlića do prvog tima. Za seniore sam zaigrao sa 17 godina, kod tadašnjeg trenera Slavenka Kuzeljevića. Igrao sam na poziciji polušpica i levog krila, čak se sećam da sam postigao i neke golove. Javor je imao odličan sastav, mislim da i sada mogu da se setim startne postave iz tog vremena.

Nakon toga sam igrao u Goliji, to je manji klub iz Ivanjice koji je igrao u „Zoni“, na žalost ugašen je pre 7,8 godina, nisu imali novca za opstanak. Glupost, jer Javor bi sada imao gde da razigrava svoje igrače sa manjom minutažom.

Nakon toga sam igrao za FK Voćar iz Kotraža, a istovremeno sam počeo da se bavim malim fudbalom. Igrao sam za KMF Fontana iz Čačka, kako u to vreme nije bilo dozvoljeno igrati veliki i mali fudbal istovremeno, bio sam registrovan pod drugim imenom –Predrag Plazinić, tako sam proveo gotovo dve godine. Zatim sam prešao u Ekonomac i onda je čitava priča postala ozbiljnija, a i futsal se kao sport dosta razvio kod nas tokom moje karijere.

Na jednoj strani mali fudbal, odnosno futsal, na drugoj ovaj „veliki“ fudbal, kako se čovek odluči za igru na „petoparcu“?

– Objektivno govoreći, najveći broj ljudi na ovoj planeti zapravo se bavi futsalom, mali fudbal, u dvorani, na terminima, na goliće… Čak i kad neko ne ume da igra, onda barem brani, ali ipak učestvuje. Sve je to ista stvar – futsal. Mene su privukli turniri koji su dosta česti po zapadnoj Srbiji, igrali su se zimi, leti, pred punim tribinama jer i narod voli da vidi tu dinamičnu igru i majstorske poteze. Ono što je karakteristično za igru – dinamika i atraktivnost, kao i puna gledališta su i mene povukli da se preorjentišem na ovaj vid upražnjavanja fudbala. Drago mi je da je tako, postao sam reprezentativac, učestvovao na prvenstvima i turnirima, proputovao sam dosta, video svet, upoznao ljude, družio se…

Može li se živeti od futsala u Srbiji?

– Iskreno govoreći – veoma teško. Moj klub, Ekonomac jedini je potpuno profesionalni klub, i jedino ovde igrači mogu da solidno žive od svojih plata, bez da moraju nešto drugo da rade. Slično, ali u nešto manjoj meri je i u Bečeju. Ostali se snalaze, znam da neki klubovi koriste mogućnost da svojim igračima reše egzistenciju tako što im pronađu posao, na taj način su igrači makar situirani. Uz taj redovan posao i poneku premiju usled dobrih rezultata, popunjava se budžet, u većini slučajeva svega 2-3 igrača po timu dobija „pravu“ platu od kluba.

Profesionalizam nije uvek lak.

– Poslednjih godina imam stan u Kragujevcu, ranije sam svakodnevno išao na utakmice i treninge od kuće u Ivanjici do srca Šumadije, to je put od oko 120 kilometara u jednom pravcu, a ako zima zaveje put pa moram da idem preko Požege, to je 140. Otprilike dva sata vožnje, doduše kada ja vozim bude i manje. Saigrači se šale sa mnom da sam Šumaher iz dva razloga, prvi je zbog brze vožnje poput slavnog asa „Formule jedan“, a brz sam i na terenu.

Drugi razlog za povremeno oslovljavanje „Šumaher“ je sličnost umeća sa brazilskim futsalerom Šumaherom, zvezdom velikih futsal klubova.

– Baš kao i on, ja nosim „osmicu“. Ni sam ne znam kako sam je dobio, kada sam došao u Ekonomac baš je mene zapala. U „velikom fudbalu“ sam nosio jedanaesticu ili sedmicu. Godinama sam se vezao i za broj 8 u kragujevačkom timu i ne želim da menjam.

U nacionalnom timu sam bio prepoznatljiv, takođe sam slučajno preuzeo broj 13, iako se kaže da je baksuzan broj, ja sam sa njim na dresu doživeo mnoge lepe trenutke i postigao dobre rezulate. Čak i kada se Zoran Dimić povukao, pitali su me u reprezentaciji da li želim da preuzmem osmicu, ja broj nisam menjao. Nije mi problem, naprotiv, nisam sujeveran i ne robujem ritualima. Inače sam vernik.

 

Nedostatak novca utiče i na kvalitet lige.

– Iskreno govoreći, ove godine smo bez konkurencije, naš najveći rival Marbo više ne postoji, tačnije fuzionisao se sa SAS-om iz Zrenjanina. Kvalitet lige ove godine znatno je opao, mnogi igrači su otišli u inostranstvo. Nekada je oštra konkurencija rađala uzbuđenja, pa i veliko interesovanje publike, dolazilo je po nekoliko hiljada ljudi. Susreti nas i Marba su budili veliku pažnju, takođe i niški derbiji. Deo problema je i činjenica da nam mediji ne daju baš mnogo prostora, izveštaji u „Žurnalu“ i „Sportu“ su redovni, postoje i pregledi preko „IP medije“, ali u terminima u kojima ne gleda mnogo ljudi. Svojevremeno je SOS Kanal redovno izveštavao, međutim ni to nije kao nekad.

Kakva je situacija sa futsalom u inostranstvu?

– Profesionalne lige imaju Rusija, Španija, Azerbejdžan, Kazahstan, nešto manje Italija, naravno na dalekom istoku su Kina i Japan. Brazl tereba spomenuti, ali to je priča za sebe.

U Brazilu ste doživeli neverovatne počasti, recite nešto više o tome.

– Dva puta sam bio u najfudbalskijoj zemlji, jednom u Uberlandiji, drugi put u Fortalezi. Ono što sam doživeo u Uberlandiji ću pamtiti čitavog života. Sa reprezentacijom sam učestvovao na jednom Gran priju, odigrali smo dve utakmice, a ja sam doživeo najveće ovacije u životu.

Veče pre prvog meča, naš golman, pokojni Peca Brzaković povredio – iskrenuo je zglob i odmah je postalo jasno da neće moći da nastupi. Njegova zamena, Ivča Stojanović se takođe povredio – stradala mu je prednja loža, ali je nekako stegao zube i odlučio da bude u timu. U dogovoru pred utakmicu smo morali da odličimo ko će od nas igrača imati ulogu rezervnog golmana, niko se nije javljao pa sam ja istupio i rekao da ću braniti. Selektor Aca Kovačević se nasmejao i rekao: „Beži bre, pa ti ni prečku ne možeš da dohvatiš“, ali ostao sam kao drugi izbor.

Sutradan, neposredno pred meč, bila je nedelja ujutro. Navikli smo da futsal nema neko veliko interesovanje, pa kada smo videli da se skuplja dosta ljudi, mi smo mislili da se igra neki lokalni derbi na obližnjem stadionu. Zamislite koliko bi ljudi kod nas ustalo tako rano neradnim danom i otišlo da gleda neki sport. Međutim, kada smo ušli u dvoranu u gledalište više nije mogla ni igla da padne, sakupilo se 12 hiljada ljudi. Meč je počeo i njihov najpoznatiji igrač – Falkao je imao odličan pokušaj, ali naš Ivča na golu se izvio i izbacio loptu, međutim obnovio je i povredu – bio sam spreman da stanem među stative, međutim Ivča je ipak izdržao do kraja, u pitanju je prijateljski meč, tako da smo imali mnogo više vremena za lekarsku intervenciju. Zatim sam ušao u igru, kao igrač u polju.

Bio sam im simpatičan, valjda zbog svog niskog rasta, posle par minuta su me prozvali „Maldo“ , u slobodnom prevodu to bi značilo „Malecki“. Kada sam ušao u igru čitava dvorana, sve četiri tribine, jedna za drugom počele su da skandiraju „Maldo!“, „Maldo!“, ja nisam razumeo šta govore, a onda je prevodilac rekao našem generalnom sekretaru da se povici odnose na mene. Desilo se tako da sam u prvom kontaktu sa loptom odigrao vešto i postigao efektan gol, a dvorana je „eksplodirala“. Nakon nekog vremena sam otišao na klubu, a tumač mi je rekao da publika skandira meni, ja sam ustao i mahnuo im rukom, a oni su upali u delirijum, dobio sam aplauz koji kao da i danas čujem. Kada sam drugi put ušao u igru, već su spevali stih posvećenu meni, kada god je lopta bila kod nekog vikali su: „Ćela bolazinjo, ćela bolazinjo!“ – (dodajte loptu mališi, dodajte loptu mališi).

Mislio sam da je to kraj, ali tek nakon meča sam shvatio da je u Brazilu fudbal kao religija. Davao sam autograme preko 75 minuta, a mislim da su sam se fotografisao sa fanovima bar 500 puta. Dao sam i intervju za tri televizije, zamolili su me da kažem svoje ime u „etar“ i rekli su mi da će taj detalj iskoristiti kao deo TV džingla u emisiji posvećenoj futsalu. Navijači su posebna priča, dok sam stajao tamo, svi su želeli da me potapšu, dodirnu – kao da sam Božanstvo, svi su želeli moj dres i ostatak opreme, podelio sam sve što sam smeo: kostobrane, štucne, poddres, neku moju običnu belu majicu koja se, ko zna kako i zašto našla tu. Ostao sam tamo sve dok na kraju naše druženje nisu prekinuli policajci u punoj opremi, koji su odvojili fanove i napravili mi prolaz. Nisam stigao ni da se istuširam.

Igor Gačić, dugogodišnji sekretar u FSS mi je rekao „Brile, ovo sam samo jednom video da je neko doživeo za svih 12 godina od kako sam uz reprezentaciju, Piksi je u Japanu imao isti tretman“ – Tada sam shvatio da sam zaista mnogo postigao i evo, ježim se dok se prisećam tih događanja.

Sutradan, ludilo je nastavljeno. Planirali smo da iskoristimo priliku i da pokupujemo neke stvari u lokalnom tržnom centru. Kada su me ljudi prepoznali, ponovo je nastao haos, ljudi su nam neprestano prilazili. Kada smo se vraćali u hotel, ja Ivča (Stojanović) i naš doktor smo krenuli pešice. Šetali smo kraj kolovoza čije su četiri trake išle u suprotnom smeru od našeg, video sam gužvu i opasan manevar jednog kabrioleta, presekao je automobil iz trake blizu nama, zatim i stao nedaleko od nas, upalio sva četiri migavca, iskočio iz auta i potrčao ka nama. Isprva smo mislili da je to ono na šta su nas upozoravali, često se dešava da lokalni sitni kriminalci pljačkaju ljude koji evidentno izgledaju kao stranci. Nismo stigli ni da se uplašimo, a on se nasmešio uzviknuo „Maldo Superstar!“ i zagrlio me je, zatim se vratio u svoj auto i nastavio svojim putem – naš doktor, čovek od šezdesetak godina mi je rekao da tako nešto u životu nije video. Brazilci su neverovatni, fudbal se tamo toliko voli da bih im dao da organizuju svako Prvenstvo Sveta – neopisivo je glupo što je Srbija propustila priliku da učestvuje na takvoj svetkovini. Drugi put u Brazilu, takođe smo se proveli odlično, u Fortalezi nas je dočekao jedan Makedonac koji se tamo odselio još osamdesetih godina, nostalgičan za domovinom, ugostio nas je kao braću.

Sada kada sam krenuo da se prisećam, dolaze mi na um mnogi dirljivi trenuci, sećam se svog nedavnog oproštaja od reprezentacije.

Oproštajni meč je organizovan nedavno, Španija je došla u Kragujevac.

– Vrlo sam ponosan što je samo zbog mene u Kragujevac došla reprezentacija poput Španije i takve igračke i ljudske veličine. Osim toga, u publici koje zaista za futsal nema previše, okupilo se sigurno 2700 ljudi, a bio je ponedeljak. Nisu očekivali toliko, ali kada se ispunila jedna tribina, organizatori su morali da otvore i drugu. Upućeni ljudi (sekretar Gačić i ekonom Nemanja Nikolić) su mi kroz šalu rekli su mi da sam dobio više poklona od Dekija Stankovića.

Zdrav sam, u punoj formi i mislim da bar dve, tri godine mogu da igram na najvišem nivou. Čak je neko i na toj utakmici u trenutku tišine uzviknuo: „Brile, šta se opraštaš, odloži ovo“.

Ipak, odlučio sam da se oprostim, vreme je da neki mlađi momci dobiju priliku u dresu „orlova“. Glavni motiv za moju odluku je činjenica da do 2016. Godine nećemo nastupati ni na jednom velikom takmičenju, neću da jurim brojke i povećavam sebi broj nastupa u reprezentaciji u mečevima koji nisu takmičarski. Da smo se plasirali na EP, ostao bih da pomognem u još jednom pohodu.

Kako ste protiv Rumunije onako ispali u kvalifikacijama za EP?

– Jednostavno nam se desio tako malerozan dan, u revanšu nam je igrala i pobeda od svega jedan razlike. U startu je trebalo po šansama da povedemo sa 3:0, međutim nismo iskoristili zicere, a onda smo primili kiks gol. Nakon tako lošeg otvaranja, kola su nam pošla nizbrdo, i razočaravajuće smo poraženi . Samo deset meseci pre tog dvomeča smo se dva puta sastali sa Rumunima u prijateljskim duelima i slavili oba puta, sa po 5:3 i 10:1!

– Ipak, kada podvučem crtu nakon ovih osam godina u nacionalnom timu, učestvovao sam na tri EP i jednom SP, pre tri godine na EP u Zagrebu sam poneo epitet „bronzane patike“ – odnosno trećeg strelca prvenstva. Imao sam i čast da budem prvi strelac gola u istoriji srpskih nastupa na SP, to se dogodilo na Tajlandu prošle godine.

Planovi za budućnost?

– Želim da i formalno steknem diplomu trenera, mislim da u Ekonomcu spremaju neku funkciju za mene.

Povremeno, kada imam vremena, pomažem svojim prijateljima u KMF Ivanjica, klubu koji je nedavno osnovan. Povremeno držim treninge, kažu da im pomažem da malo ozbiljnije rade. U Ekonomcu ne verujem da ću raditi kao trener, ima i bolje obučenih i obrazovanijih ljudi za tu funkciju, sebe vidim na mestu skauta na primer, mogu da obilazim turnire i tražim igrače za klub, mislim da umem da prepoznam talenat. Možda bih mogao i da radim sa decom.

„Šumaher“, „Brile“, „Maldo“…ima li još nadimaka?

– Prijatelji me zovu „britva“, ali to sam na neki način nasledio, taj nadimak je dobio moj deda, bio je metalostrugar i radio je u begradskom IMR-u, kada se posle toga vratio u Ivanjicu, ljudi su slali svoju decu da kod njega uče zanat. Nadimak britva dobio je zbog oštrog temperamenta, a to se prenelo i na mene. Zbog moje visine, ali i ostalih fizičkih karakteristika, borbenost, brzina, nisko težište… su me nazvli „Atomski mrav“. Inače sam visok 162cm, ali to mi nije hendikep u igri, noge su mi dovoljno jake da izdržavam svaki duel i, kako kažu moji prijatelji, padam samo kada ja hoću. Veliki broj fudbalskih majstora su niskog rasta: Maradona, Mesi, Romario, Bebeto, Bepe Sinjori…

Da se vratimo na futsal, kakva je perspektiva igre u Srbiji?

– Futsal može da ima lepu budućnost, solidan tim se može sastaviti za relativno mali novac. Nekada, kada sam ja počinjao nije bilo „balona“, uslovi za rad su bili teži, sada je sve na dosta većem nivou. Ipak, sve to može da bude dosta bolje. Mislim da će nekada kod nas stanje biti još bolje, ali verovatno se to neće dogoditi u toku moje igračke karijere. Reprezentacija je takođe jedna od najboljih na svetu, sve je to zbog poboljšanja lige.

Igrate u Kragujevcu, pratite li Radnički?

– Poznajemo se sa igračima Radničkog i družimo se, oni nas redovno prate, nama je dosta teže da gledamo njih na delu jer u tim terminima obično ili idemo na gostovanja, ili se pripremamo za svoje mečeve. Gledamo ih jedino kada igraju neko vanredno kolo na domaćem terenu. Na žalost, mi nemamo podršku „Đavola“ jer oni organizovano daju podršku samo timovima pod imenom Radnički, dakle fudbalerima, košarkašima, vaterpolistima…navijanja ima i na našim mečevima, nisu brojni, ali verni su nam.

Za razliku od većine, Vidan ne robuje trendovima, ne možete ga naći na društvenim mrežama.

– Nemam fejsbuk profil. Znam da postoji stranica posvećena meni, ali to nisam ja već moje kolege sa futsala u Ivanjici. Prijatelji me nagovaraju, ali još uvek uspevam da odolim. Znam kakav sam, navukao bih se i gubio bih previše vremena na internetu. Vidim po kolegama iz Ekonomca da je vrlo „zarazno“, svako malo proveravaju šta ima „na fejsu“.

Za kraj, kako se pokazao naš čuveni plivač, Milorad Čavić u ulozi golmana Ekonomca?

– Odgovoriću jednostavno, branio je samo jednu utakmicu. Mislim da ne moram više ništa da govorim – rekao nam je za kraj srpski “Atomski mrav”

 

 

(FOTO: Uefa.com)

Komentari