INTERVJU: Vladimir Jašić, kapiten Voždovca

On je jedan od najboljih bekova u domaćem fudbalu, osim dobrih igračkih karakteristika odlikuje ga i „tona“ iskustva koje ide u skladu sa njegovim godinama (30). Ove godine Vladimir Jašić imao je čast da sa kapitenskom trakom predvodi Voždovac. U pauzi prvenstva iskoristili smo priliku da popričamo sa njim, baš dok se odmarao u svom rodnom gradu i dobio priznanje naših čitalaca kao najbolji desni bek ove jeseni.

Svi znaju za legendarnu braću Miloša i Boru Milutinovića poput Vas, oni su iz Bajine Bašte, da li možete da nabrojite još neke sugrađane koji su poznati fudbalskoj javnosti?

– Prvo mi na pamet pada Milan Lane Jovanović, proslavljeni reprezentativac, Radiša Ilić i ja smo igrali zajedno u Borcu iz Čačka, Radenko Kamberović je ne tako davno bio član Partizana, Bogdan Milošević je u Superligi – igra za Napredak, možda nam se pridruži i Nemanja Stojanović, njegov klub Mladost iz Lučana ima dobre šanse da uspešno prebrodi PLS. Najpoznatiji trenutno je Nikola Maksimović, bivši igrač Slobode i Crvene zvezde – član je Torina i dobija pozive u nacionalni tim.

Prvi trener i klub?

– Većina momaka koje sam nabrojao, pa i ja smo prve korake prošli u školi fudbala „Kosmos“ u Bajinoj Bašti. Škola je vlasništvo Nikole Mijatovića zvanog Rus, on je svojevremeno igrao u SAD sa legendarnim Peleom u Njujork Kosmosu, pa se i njegova škola zove tako. On je živa legenda, mnogo me je naučio i neizmerno Ga poštujem. Bajina Bašta je osim fudbalera imala i druge uspešne sportiste, manje popularnih sportova, rodnom mestu se uvek rado vraćam, tamo su mi prijatelji i porodica.

Karijera Vas je rano odvela u Čačak.

– Već u kadetima sam prešao u Borac, tamo sam proveo ukupno šest godina. Za taj klub me vežu lepe emocije, tamo sam stasao i sazreo kao igrač, nastupao i u podmlatku. Nakon par godina smo se plasirali u najviši rang. Bilo je lepih, ali i teških trenutaka. Tokom godina kroz tim je prošlo mnogo odličnih igrača. Sećam se da smo se svake godine borili za goli život i uspevali u tome, često u zadnjem kolu. U sećanju mi je nezaboravni baraž za opstanak protiv Napretka iz Kruševca. Pamtim pune tribine i lep ambijent na stadionu, a naša najveća snaga bila je dobra atmosfera – sve je nešto što je Borac kasnije na žalost izgubio.

Nakon toga naš sagovornik se nečega prisetio.

Organizovanog nema nakon onih rasističkih ispada sa Tamvanjerom, srce me boli kada se setim tog čoveka, jedan od najboljih ljudi koje sam upoznao. On toliko voli Srbiju, sin mu je rođen baš u Čačku i dobio je ime Nikola.

 

Nakon Borca igrali ste za niz domaćih klubova, možete li reći šta je najveća mana domaćeg fudbalskog prvenstva?

– Sve potiče od nedostatka novca. Na primer Voždovac je prvi klub koji mi nije ostao dužan plate ni premije. Da ne ispadne da samo govorim o sebi – besparica je odražava na stanje u svim klubovima. Mladi igrači odlaze, neki se nakon neuspešnih epizoda vraćaju pa ponvo čekaju priliku da odu. Mislim da, kada bi se svi naši igrači u najboljim godinama vratili ili zadržavali nešto duže u ligi, imali bismo veoma kvalitetno takmičenje. Kada se sastav drastično menja na svakih pola godine, nije moguće ni uigrati se. To su razlozi zbog kojih nam kvalitet sa godinama opada.

Iskusni defanzivac je plastično dočarao konkurenciju koja je nekada postojala.

– Osim nekih stabilnih domaćih klubova, zanimljivost su dodavali i crnogorski ligaši (Budućnost, Zeta, Sutjeska). U Podgorici je retko ko mogao da pobedi, a Sutjeska…ima jedna lakat krivina pre ulaska u Nikšić. Sada mi se čini da, kako prođemo tu krivinu, počinju da pljušte „ćuške“ po glavama i to traje dok ne izađemo – kroz smeh se priseća Jašić

Nije valjda sve crno?

– Ima i stvari za pohvalu, infrastruktura se popravlja, tereni su kvalitetniji, reflektori omogućavaju igranje u noćnim terminima.

Dobra stvar je i da su se u najviši rang vratile prave fudbalske sredine poput Niša, Kruševca, Novog Pazara… klubovi sa velikom navijačkom bazom.

Gde posebno volite da igrate?

– Pomenuo sam baraž u Kruševcu, jako volim da igram na njihovom stadionu. Imaju dosta navijača i atmosfera je odlična, tome doprinosi i činjenica da su im tribine dosta blizu terena – prava „engleska“ atmosfera. Osim toga, stadion i sve ostalo je baš lepo sređeno i prijatno je nama igračima.

Imate iskustvo igranja u Albaniji, kakve utiske nosite iz Skadra?

Zaista sjajne, mislim da sam pogrešio što još duže nisam ostao tamo jer sam imao tu opciju. Došao sam u Vlazniju, tim koji je godinu dana ranije jedva sačuvao opstanak. Naredne godine smo se borili za titulu i na kraju zauzeli treće mesto, izborivši izlazak u Evropu. Tamo nije situacija kao kod nas da imaju dva dominantna tima, već sve zavisi od novca, jedne godine ga nema pa su i rezultati loši, sledeće godine ga bude dosta pa se desi preporod, situacija je dosta nepredvidljiva u tom smislu.

Albanci su zaista bili korektni kao ljudi, čak me je u gradu više sveta prepoznavalo nego za šest godina u Čačku. Imao sam dobru situaciju da je Skadar blizu Podgorice, pa smo često odlazili tamo, među „naše“. U timu su bila još dvojica Crnogoraca, jedan Hrvat i dvojica Albanaca sa Kosmeta, sa svima sam imao odličan odnos. Jedan od tih Albanaca njih je odlično govorio srpski tako da nam je služio kao prevodilac. Zaista smo se odlično slagali. Tamo baš dosta zavisi od situacije kakvu zatekneš u klubu, najbolje je prošao Ivan Gvozdenović, on je već starosedelac.

Već ste svojevremeno nosili dres Voždovca, može li se povući paralela između „zmajeva“ danas i nekad?

 – Imali smo odličan sastav u mom prvom periodu u klubu, uz mene opet su u timu Dragović, Veljović, zatim Nikola Đurđić, Simović… Nije bila loša organizacija, a sada se otišlo i korak više. Voleo sam onaj stari teren, bilo mi je prijatno da igram na njemu, iako je stadion bio pomalo skučen. Ovaj sadašnji je lep, ali nije lako igrati na „plastici“, sve nas boli: lože, leđa… 

Jašić ima dobro mišljenje i o klubu sa kojim je njegov Voždovac bio ljutu bitku za ulazak u JSL – Čukaričkom.

– Vidi se da je su ozbiljni, nisu samo napravili tim već grade čitav klub. Vrhunski su sredili stadion, svlačionice…još samo da poboljšaju teren, ali nije ni to toliko loše. Dovođenjem Bojića i Mirosavljevića pokazali su da imaju ozbiljne planove i u takmičarskom smislu.

Šta predviđate na proleće?

– Mislim da smo previše bodova prosuli u finišu prvenstva, valjda nam se uvukla neka nervoza i gubili smo mečeve u kojima smo bili objektivno bolji od protivnika. Previše toga smo propustili i na domaćem terenu, da nije toga mogli smo da odemo na pauzu i kao četvrti na tabeli, ali šta je, tu je. Očekuje nas da pre svega obezbedimo opstanak, ja imam dosta iskustva u takvim situacijama. Bitno je na samom startu proleća osvojiti što je moguće više bodova, obezbediti se, a nakon toga ćemo igrati rasterećenije i samopouzdanije.

Najveće pojačanje biće nam svakako Dejan Milovanović, od kada je došao nije bio onakav kakvog ga znamo, prethodila mu je i duga pauza i trebalo mu je vremena da se vrati. U finišu je malo došao do daha i pokazao svoje umeće, ima odličnu pas igru, prekide, jednostavno igra, a po šutu je već dugo prepoznatljiv.

Ko Vam je omiljeni protivnik u JSL?

– Najviše inspirišu dueli sa „večitima“, sa njima nije potrebna nikakva dodatna motivacija. U karijeri sam imao više puta priliku da klubovi u kojima sam igrao savladaju Zvezdu, a sa Partizanom je mij lični bilans slabiji – nemam ni jednu pobedu. Možda je prva mogla da dođe jesenas, ali eto dogodilo se da je čovek prevideo dva jedanaesterca.

Od duela sa Zvezdom naš sagovornik posebno pamti jedan meč.

– Jedne godine smo se u prvom kolu sastali sa Crvenom zvezdom na gostujućem terenu, kao potpuni autsajderi smo ih savladali iako su oni tada imali svoju najbolju generaciju u poslednjih 15 godina, tada su protiv nas igrali Žigić, Pantelić, Milovanović, Basta, Luković… Bio je to veliki dan za mali Borac.

Najpoznatiji trener Čačana iz tog perioda je Miodrag „Grof“ Božović.

– Najbolji trener sa kojim sa  radio, ne zovu ga Grof slučajno, veliki gospodin, odličan taktičar i vrhunski psiholog. Uostalom za to se i školovao pa nije ni čudo što u tako ozbiljnoj ligi kao što je ruska traje toliko dugo. Imali smo odlične treninge, zanimljive sa dosta kratkih pasova i nekim igricama, nisu dugo trajali, a lopta povuče pa se zaigramo i ne primetimo kada je kraj. On je jedan od retkih trenera koga su voleli svi igrači, čak i oni koji nisu imali minutažu.

Za kraj, naš sajt pravi izbor za najbolji timu JSL prethodne jeseni, pitali smo Jašića da nam da svoje mišljenje.

– Kao kapiten Voždovca sam nedavno dao isto mišljenje u tradicionalnoj anketi „Novosti“, ništa ne bih menjao u timu koji sam već nabrojao: Stojković (Partizan), Vulićević (Vojvodina), Marić (Radnički 1923), Vasiljević (Donji Srem), Ostojić (Čukarički), Paločević (OFK Beograd), Jojić (Partizan), Ninković (Crvena zvezda), Radivojević (Javor), Arsenijević (Novi Pazar) i Mirosavljević (Napredak).

(FOTO: Mozzartsport, FK Voždovac, Novosti)

Komentari