Miloš Kosanović: Povratak u Srbiju daleko od prioriteta

Miloša Kosanovića se sećate iz nastupa u dresu mlade reprezentacije Srbije, ovaj momak iz Čonoplje kraj Sombora  je iz naše zemlje otišao sa 20 godina iz apatinske Mladosti, prethodno ne osetivši igranje u najjačem rangu domaćeg fudbala. Tada se pridružio poljskoj Krakoviji, jednom od dva velika rivala iz prelepog grada Krakova.

Na gostovanju njegovog tima Lehu iz Poznanja, Miloš je ljubazno izdvojio vreme i razgovarao sa našim saradnikom iz Poljske.

Otkud to da si pre tri godine iz druge lige Srbije pojačao najjaču ligu Poljske?

– To se dogodilo na preporuku mog agenta koji je dobar prijatelj sa tadašnjim Sportskim direktorom Krakovije, Tomašom Žonsom. Tako da sam na poziv tog bivšeg igrača Partizana otišao na desetodnevnu probu u Krakoviju i uspeo da se izborim za mesto. Ovo mi je već četvrta sezona u tom timu.

Kada si dolazio ovde, da li je primarni cilj bio da ostaviš dublji trag u poljskom fudbalu, ili si na to gledao kao na prolaznu stanicu ka nekoj zapadnoj ligi?

– Prvobitni motiv bio mi je da odem bilo gde jer mi je fudbalska budućnost u Srbiji delovala maglovito. Po dolasku u Poljsku sam uvideo da imam dovoljno kvaliteta da standardno. Kada dođe vreme rastanka, želeo bih da moj sledeći klub bude neka veća sredina.

U Poljskoj ligi igra veliki broj fudbalera iz Srbije, kako objašnjavate vašu popularnost ovde?

– O srpskim fudbalerima kruži priča da su evropski Brazilci jer nakon Brazilaca i Argentinaca Srbija ima najviše fudbalera u svim evropskim ligama. Verujem da je i u Poljskoj bilo presudno što je nekoliko igrača ranije ostavilo dobar utisak, što je “otvorilo tržište” i za ostale zemljake.

Budući da si otišao kao mlad i neafirmisan igrač, u Srbiji te šira fudbalska javnost nije upoznala kao igrača, možeš li reći nešto o svojim igračkim karakteristikama?

– Igram na poziciji levog štopera, a primarno se koristim levom nogom. Levonogi štoper, to je izuzetak u Evropi pošto su svi dešnjaci. Kažu da je to prednost, mogao bih da se pohvalim kako imam i dobar šut (smeh).

Među igračima na tvojoj poziciji, ko ti je uzor?

– Iako je stereotipno da kao Srbin odgovorim – Nemanja Vidić, moje mišljenje je drugačije, najviše volim da “u poslu” posmatram Tijaga Silvu…

… ali u kaznenom prostoru deluješ dosta sigurno i po tome me podsećaš na Serhija Ramosa.

– I Španac spada u igrače koje rado volim da gledam, ali ako već moram da se odlučim za jednog, neka bude Tijago Silva.

Znam da dobro govoriš Poljski jezik, da li je i koliko tebi bilo teško da se navikneš na drugi način života po odlasku iz domovine?

– Po samom dolasku, na samom početku ovde sam bio sam, tada mi nije bilo lako. Engleski govorim dobro, što mi je bilo od pomoći u sporazumevanju, ipak nisam stao  na tome, trudio sam se da od poljskih saigrača pokupim što više reči, tako da sam za pola godine bez problema baratao vašim jezikom.

Kakve su ambicije Krakovije u ovoj sezoni?

– Želja svih u klubu je da se plasiramo među osam timova, a ne da se borimo za opstanak što je redovno bio slučaj od kada sam ja u klubu. Mislim da sa ovakvim sastavom to možemo i da ostvarimo – nadam se dobrim rezultatima. Ako ekipa bude igrala dobro, biće i pojedinaca koji će “iskočiti”.

– Na nekim sajtovima bilo je informacija da si u mlađim kategorijama bio član Vojvodine, da li je to tvoj najdraži klub u Srbiji, kome bi se najradije priključio?

– Ne, bio sam u juniorima Radničkog iz Sombora, a podatak o Vojvodini verovatno je pogrešno tumačenje jer sam kao omladinac nastupao za reprezentaciju pod okriljem FSV. “Večiti derbi “ nikada nisam gledao, samo sam nastupao protiv jednih i drugih. Imam puno prijatelja u oba kluba, tako da navijam za jedne i za druge, jer jednostavno bodrim svoje prijatelje.

Zbog “nestašice” defanzivaca, često su te mediji u Srbiji povezivali sa beogradskim “večitim” rivalima, kakav je tvoj komentar na to?

– Bilo je kontakata i pre početka ove sezone, zvali su me iz Crvene zvezde pre nego što su angažovali još trojicu štopera. Moj odgovor bio je da mi nije prioritet da se vraćam u srpski fudbal s obzirom na situaciju u Zvezdi. Imam ugovor sa Krakovijom na još godinu dana, želja mi je da odigram što bolje i tako popravim svoj status u budućnosti.  Priče o meni su uvek aktuelne dok traje prelazni rok.

Nadaš li se igranju u nacionalnom timu Srbije?

– Ne postoji fudbaler koji ne sanja o tome, ja nisam izuzetak. Moju nadu “podgreva” i činjenica da sam nastupao za selekciju do 21 godine. Ipak, nisam siguran koliko mogu da se nametnem igrajući u poljskoj ligi.

Jedini srpski igrač iz poljske “Ekstraklase” koji je zaigrao za reprezentaciju je Dimitrije Injac.

– Da, on je imao već 31 godinu kada je odigrao jednu utakmicu pod selektorom Pižonom Petrovićem.

I u Poljskoj se dosta pričalo o “rasističkom ispadu” na utakmici mladih reprezentacija Srbije i Engleske u Kruševcu, kako si se osećao povodom toga po povratku u klub, da li te je neko pitao kako stoje stvari povodom rasizma u Srbiji?

– Da, svi novinari su se o tome raspitivali i kod mene. Mislim da su mediji taj događaj napumpali do nivoa velike euforije. Ništa nije bilo baš onako kako su predstavili, to nije bio rasistički napad ili nešto slično. Mislim da u Srbiji to ne postoji pošto tamo ima puno stranaca, tamnoputih igrača koji igraju i nemaju nikakvih problema. Naprotiv, veoma im se dopada i zemlja i ljudi u njoj.

Šta misliš o diskusiji vezanoj za selektora Mihajlovića i njegov stav da svaki fudbaler mora da peva himnu pre utakmice?

-Gledajući druge reprezentacije, zapazio sam da neki igrači prevaju, a neki ne. Svaki selektor kada preuzme tim uvede neka svoja pravila, to je normalno. Mihajlovićevo je da svaki igrač mora pevati himnu. To je trenerova odluka i mora da se poštuje, isto je i u klubu, kada ti trener kaže da uradiš nešto, ti to moraš i da izvršiš. Poštujem njegovu odluku, ali ako ima igrača drugačije veroispovesti, ja bih tu načinio izuzetak jer je Adem Ljajić odličan igrač – verujem da bi nam dosta pomoglo njegovo prisustvo.

Što se tiče rada Siniše Mihajlovića, mislim da je u redu to što je želeo da podmladi reprezentaciju, da uvede i isproba neke nove igrača i mislim da će to biti u redu, samo ako ga istrpe do kraja.

Srbija nije imala sreće.

– Nismo imali ni sreće ni iskustva, jer su igrač i dosta mladi. Izgubili smo od Hrvatske zbog sopstvenih grešaka. Nacija treba da ima poštovanje prema nacionalnom timu, a oni moraju da se bore u svakoj utakmici jer ne igraju sami za sebe, već predstavljaju celu državu, za celu Srbiju i taj grb koji nose. Svaki igrač mora biti svestan zbog čega oblači taj dres.

Na Balkanu su navijači vrlo važni, nedavno smo videli i slučaj da vođa navijača jednom igraču skine kapitensku traku, kakvi su odnosi među fudbalerima i navijačima u tvom klubu, da li lično poznaješ neke?

– U Krakoviji ne znam ko je vođa navijača, a ni ne zanima me, oni gledaju svoja posla, mi imamo naše obaveze. Kada se susretnem sa nekim od klupskih simpatizera i ako mi se javi, ja mu odgovorim na pozdrav. Ako nešto traže, trudim se da izađem u susret i to je sve. U Srbiji je drugačije, navijači kao da su deo ekipe, mogu da rade šta hoće, da uđu u svlačionicu, bacaju baklje…

Za kraj, reč – dve o životu u Poljskoj?

– Krakov je predivan grad, navikao sam se na život, saigrači su dobri, a ima i dosta nas Balkanaca ovde. O Poljskoj ću zauvek imati dobro mišljenje, to je moja prva inostrana stanica u karijeri i nosim odlične utiske.

 

(razgovor vodio i tekst priredio: Kamil Gronowski)

Komentari