Petar Vasiljević: Srpska deca gube „glad“ za uspehom

Nekadašnji štoper Partizana, Petar Vasiljević je, prema sopstvenom priznanju, ostao najbolje upamćen kao strelac odlučujućeg gola u poslednjim trenucima kup susreta sa Crvenom zvezdom, sada već davne 1994. Kaže da bi ga se slabo ko odavde i sećao da nije bilo tog gola. Iste godine preselio se u Osasunu, klub iz zemlje u kojoj su mnogi igrači sa ovih prostora u to vreme lako pronalazili uhlebljenje – Španije. Dvadesetak godina kasnije, Vasiljević je sportski direktor pomenutog kluba iz Pamplone i jedan sve ređih Srba u španskom fudbalu. Kratak predah iskoristio je da dođe do Beograda i uzgred popriča o svojoj novoj karijeri.

– Nakon okončanja igračke karijere, preselio sam se i definitivno u Pamplonu, ovde sam od 2008. godine. Počeo da radim u Osasuni, najpre kao trener mlađih kategorija, zatim kao skaut pa tehnički sekretar, a nedavno sam postao sportski direktor. 

Klub se trenutno suočava sa problemima.
– Trenutno se nalazimo oko zone ispadanja, ali ima još dosta da se igra, očekuje me veoma težak posao. Nekoliko dana po mom dolasku na mesto sportskog direktora zadesila nas je i smena trenera što je dodatno zakomplikovalo posao. Pamplona je za španska merila mali grad, ima tek oko 200 hiljada stanovnika a Osasuna jedan od timova sa najdužom tradicijom u eliti, velika je privilegija imati klub u Primeri, tako da nam je prioritet opstanak. Jedan od otežavajućih faktora je činjenica da nemamo nikakvu pomoć izuzev sopstvenih resursa.


Ekonomska kriza trese Španiju, a nije zaobišla ni fudbal.
– Mnogi klubovi se suočavaju sa dugovima. Osasuna dosta racionalno posluje i spada u finansijski stabilne klubove, sve dugove isplaćujemo na vreme, ali preživljavanje je postalo dosta teško. Morali smo drastično da smanjimo budžet za prvi tim, sa 30 na trenutnih 18 miliona godišnje, ali kako stvari stoje, moraćemo dodatno da „stežemo kaiš“. U dogledno vreme, budžet će nam biti 15 miliona, dakle upola manje od nekadašnjeg.


Mere štednje su slične Srbiji, međutim sličnost Osasune sa srpskim klubovima se tu ne završava.
– Klub nema nikakvu pomoć sa strane, tako da je važan izvor finansija prodaja igrača poniklih u našoj omladinskoj školi. Raul Garsija (Atletiko), Azpikuleta (Čelsi), Monreal (Arsenal), Havi Martinez (Bajern)…svi oni su ponikli u našem klubu, ali smo bili prinuđeni da ih prodamo. Sa druge strane, mi smo mali klub za njihove ambicije, tako da su i želeli da idu i napreduju u daljim karijerama. Naša politika je takva da ne želimo na silu da zadržavamo nikoga ko želi da ode. Na njima su veću zaradu ostvarili preprodavci, koliko vidim, slično je i sa srpskim klubovima.


Ko je sa naših prostora aktivan u španskom fudbalu?
– Od igrača tu su jedino Antonio Rukavina (Valjadolid) i Aleksandar Pantić (Viljareal). U drugoj ligi Stefan Šćepović je trenutno u centru pažnje, Dejan Lekić se vraća nakon povrede. Od funkcionera, osim mene, Vlada Stošić je sportski direktor u Betisu, Miroslav Đukić je trener u Valensiji, sa njim radi i Dejan Ilić kao kondicioni trener, Milorad Ratković je u Selti, do nedavno je radio kao skaut, a sada je tehnički sekretar (pomoćnik sportskog direktora).

Španija je svojevremeno bila obećana zemlja za srpske igrače, zbog čega je u Primeri knjiga spala na dva slova (Rukavina i Pantić)?
– Špancima se dopada naš stil i mentalitet u fudbalu. Svojevremeno, igrači sa ovih prostora su dobim igrama otvarali vrata tržišta i ostalim zemljacima. Takav je slučaj i sa Osasunom koja je u svojim redovima imala veliki broj Srba (Dejan Marković, Plavi Stevanović, Risto Vidaković, Savo Milošević, Dejan Lekić…). Poslednjih godina se stvorio problem izazvan lošom ekonomskom situacijom srpskih klubova – čim se pojavi neki mladi igrač, on se kroz medije „kuje u zvezde“ i ubrzo biva prodat da bi klub preživeo. Ti momci, fizički i psihički nepripremljeni za izazove u jačoj konkurenciji uglavnom propadaju. Španci poslednjih godina imaju loša iskustva sa srpskim igračima, samim tim se i teže odlučuju da ponovo angažuju nekog sa ovog podneblja. Naši momci su izgubili ono što ih je krasilo, glad za uspehom, deca su je svojevremeno imala u velikoj meri, a sada je teško motivisati nekoga ko je već sa 18 godina već debitovao u reprezentaciji.
Dodatni problem je činjenica da tako mladi igrači, iako imaju potencijal, ne mogu odmah da se uklope u španski fudbal, a klubovi traže dosta novca za njih. Kriza je, teško da može da se pronađe neki klub koji će platiti igrača dva, tri miliona evra i onda ga „čekati“ par godina da se u potpunosti razvije. Na južnoameričkom, afričkom, pa čak i tržištima Belgije, Francuske, Španije za taj novac se mogu pronaći „gotovi“ igrači. Srbija ima povoljnu okolnost ove godine, omladinci su postali prvaci kontinenta, skrenuli su pažnju na sebe tim uspehom.

Vasiljević ističe da je novac bitan, ali ima stvari koje ne koštaju ništa a mogu popraviti situaciju.
– Prethodni vikend sam proveo u Beogradu i želeo sam da odgledam što više mečeva. Na žalost, svih osam susreta Superlige odigrani su u jednom danu, tako da sam bukvalno morao da trčim kako bih polovično odgledao dve utakmice. Bar je raspored mečeva mogao da se raširi kako bi zainteresovani mogli da odgledaju više utakmica u jednom danu. To je dobro i zbog prodaje TV prava. Dugoročno – potrebno je pronaći stabilan izvor finansija, dakle ili TV prava, ili privatizacija.
Privatizacija je tema o kojoj se dosta govori u poslednje vreme, šta je po Vašem mišljenju idealan model?
– Navešću primer za koji mislim da je interesantan: Većina klubova u Španiji funkcionišu kao akcionarska društva. Navijači koji su uložili novac su vlasnici klubova i biraju predsednika i izvršni odbor. Izbori su slični političkim, kandidati iznose svoje programe i kada budu izabrani, mandat im traje četiri godine, a pojedinac se može zadržati najviše tri mandata. Kandidati moraju da imaju dokaze o velikom novčanom pokriću kako bi ušli u klub, ne može bilo ko postati rukovodilac. Predsednik je dužan da svake godine podnosi finansijski izveštaj akcionarima

Spomenuli ste TV prava, kakva je situacija po tom pitanju u Španiji.
– Sa tačke gledišta „malih klubova“ – katastrofalna. Real Madrid i Barselona dobijaju najveće parče kolača, otprilike po 140 miliona evra. Slede ih Atletiko, Valensija, Sevilja po 40 miliona. Nerealnost raspodele se najbolje ogleda u činjenici da čak osam ekipa ukupno dobije 20 miliona. Poslednjih godina, mi pokušavamo da se izborimo protiv toga, bune se čak i veliki evropski klubovi. Bajern kao evropski prvak dobija znatno manje, čak ni oni ne mogu da izdrže finansijsu trku sa „miljenicima“ španskog fudbala. Naredne godine ističe ugovor sa televizijama i pokušaćemo da popravimo svoj položaj, šuška se, međutim da su Real i Barselona već potpisali novi, još vredniji ugovor, da li je to tačno – vreme će pokazati.
Engleska je savršen primer da je poštena raspodela moguća, veliki klubovi poput Mančestera godišnje inkasiraju oko 70 miliona, dok najslabije plaćeni klubovi poput Kristal Palasa dobijaju oko 40, dakle razlika je manja nego duplo. Nerealna raspodela novca slabi ostale klubove, tako da se gubi kompetetivnost i kvalitet lige pada. Novac od TV prava nam je potreban kao kiseonik, a ostale su nam „mrvice“
– rekao je sportski direktor Osasune za kraj

Komentari