Sotirović: Mnogi fudbaleri u JSL bukvalno gladuju

Iskusni napadači već nekoliko godina unazad drže prave fudbalske časove Superligašima. Pre dve godine Darko Spalević (Radnički 1923) je postao kralj strelaca, prošle godine Predrag Ranđelović (Sloboda) je dominirao u realizaciji i sada se tek vidi koliko nedostaje Užičanima, a danas je Nenad Mirosavljević nepogrešiv pred protivničkim golom.

Proverena formula primenjuje se i u Ivanjici, nakon iznenadnog odlaska Ifeani Onjila u Crvenu zvezdu, uprava Javora odlučila je da se okrene iskustvu, angažovali su Vuka Sotirovića (31) čoveka koji je veći deo igračke karijere proveo u Poljskoj nosivši dres čak šest različitih klubova.

Ovo je njegov razgovor za “Utakmicu”

– Rano sam otišao iz Srbije, kao neafirmisan igrač. Karijeru sam u mlađim kategorijama proveo u Partizanu, BASK-u i Železničaru, a kao senior najduže sam nastupao za srpskoligaša Grafičar, nakon toga sam kratko nosio dres drugoligaša Kosanice, a nakon toga sam se obreo u Poljskoj. Tamo me je odveo zemljak, Dragan Dostanić, bio je trener Jagelonije, ali se dogodilo da je napustio klub pre mog dolaska, tako da sam bukvalno sam morao da se snalazim i dokazujem kod drugog trenera. Dragoceno iskustvo sam nakupio u Poljskoj, igrao još i za Šlonsk, LKS i Pogon, njihovim jezikom služim se perfektno. Svugde sam bio zadovoljan, a Šlonsk (Vroclav) mi je naročito prirastao srcu, ja i dalje često iskoristim priliku da odem u taj grad i klub.

Četvrtoligaši u Poljskoj imaju stadione poput Metalčevog

 

Šta možete reći o razlici uslova za igranje u Poljskoj i Srbiji?

– Tako nešto je gotovo nemoguće uporediti. Kada sam otišao tamo, pre desetak godina, tamošnji uslovi su bili slični našim, međutim nakon toga su počeli da ulažu. Imali su i Evropsko prvenstvo, ali nisu samo gradovi domaćini dobili moderne stadione, već i svi ostali. Svi imaju reflektore, podno grejanje, pokrivne tribine… Pre pet godina rad sa mlađim kategorijama bio je na užasno niskom nivou, čak i u najvećim klubovima, sada se to polako menja, dovode eminentne trenere da rade sa podmlatkom, svi imaju trening baze i plodovi tog rada postepeno postaju vidljivi.

Moram da budem iskren i kažem da sam tamo često trenirao na kvalitetnijim terenima od ovih na kojima se u Jelen Superligi igraju takmičarski mečevi. Neki četvrtoligaši imaju stadione sa vrhunskim uslovima, poput novog stadiona u Gornjem Milanovcu.

 

Klubovi u Srbiji ne rade na marketingu

 

Poljska ima jednu startnu prednost u odnosu na Srbiju.

– Zemlja ima mnogo više stanovnika, tako da je i tržište daleko veće, to je osnovno. Osim toga, svaki grad u potpunosti stoji iza kluba, u finansijskom smislu. Nije zanemarljiva ni činjenica da svaki klub ima fanatične navijače iz svog grada, što u Srbiji nije slučaj. Ovde, uz izuzetke, većina građana podržava jednog od dva večita rivala. Klubovi treba da porade mnogo više na marketingu i popularizaciji u lokalnoj zajednici. Gde god da sam igrao, bilo je sasvim normalno da u toku nedelje dva, tri igrača idu u škole i druže se sa decom, na taj način se pridobija publika za sadašnjost i budućnost.

 

Veliki broj igrača u Srbiji gladuje

 

Sotirović je tokom igranja za Pogon Šćećin imao dosta neprilika sa domaćim navijačima zbog iskrenosti. Simpatizeri tog kluba su se okomili nakon što je u jednom intervjuu javno izneo potpuno tačnu ocenu da su iz klub samo kada klubu ide dobro, a u problemima ih nema nigde. Nakon toga, dok publiku nije pridobio dobrim igrama je dobijao salve zvižduka pri svakom kontaktu sa loptom. Kao iskrenog sagovornika smo ga pitali o neregularnosti u JSL.

– Imam utisak da je danas situacija dosta bolja nego pre desetak godina. Sada se igra dosta čistije, neki čudni rezultati se mogu videti eventualno pri kraju, kada počne borba za opstanak. Ipak, ne treba mnogo prostora pridavati takvim pričama, bolje upućeni čitaoci će se složiti sa konstatacijom da ima smešnih rezultata i u najjačem klupskom takmičenju na kontinentu – Ligi šampiona.

Ono što je pravi problem domaćeg fudbala su zaista mizerni uslovi za igrače. Ne znam da li je javnost svesna da veliki broj domaćih igrača bukvalno gladni idu na treninge i jedva preživljavaju. To nije nikakvo preterivanje već realnost, u takvim uslovima ispunjavanje profesionalnih obaveza je jako teško. Imam sreće da Javor nije jedan od klubova u kojima su igrači na sličnim mukama, sve dogovorene stavke u ugovoru su ispunjene.

U Ivanjici ste od petog kola, kakvi su utisci?

– Ja lično igram sve bolje i bolje, nismo imali dobre rezultate, po mom mišljenju nezasluženo jer imamo dosta dobru ekipu. Trener Bogićević je jedan od boljih u zemlji, imamo dosta mladih a odličnih igrača koji će do kraja prvenstva još dosta napredovati. Moj kolega iz napada, Stefan  Dražić je veliki potencijal. Prošle godine u ovo vreme sam bio član BSK-a i uslovi se ne mogu uporediti, dosta je ozbiljnije u Javoru.

 

Dva pogrešna izbora u protekloj godini

 

Nakon godina igranja u Poljskoj, prvo ste igrali u Beogradu.

– Želeo sam da igram u Beogradu, iz porodičnih razloga. Iako sam tokom leta pristupio klubu iz Borče, dugo nisam znao gde ču igrati jer  bilo je dosta priča da ću preći u Zvezdu. Ipak, od svega na kraju nije bilo ništa, tako da sam jesen proveo u BSK-u. Ubrzo sam uvideo da su stvari dosta lošije od onog čemu sam se nadao, uslovi za rad, igrački kadar…ispadanje na kraju se već tada moglo nagovestiti.

Nakon pola godine, otišao sam na Kipar i ponovo pogrešio. U Nea Salamini su uslovi bili još gori, odsustvo organizacije u klubu bilo je frapantno. Nije mi isplaćena ni jedna zarada, a često nije bilo ni osnovnih uslova za trening (struje, vode…). Ipak, do kraja prvenstva taj klub je opstao u ligi, verovatno ni njima nije jasno kako. Na stranu fudbalska priča, ljudi su tamo veoma gostoljubivi i za kratko vreme sam stekao dosta dobrih prijatelja, jako dobar narod.

U Ivanjici kao na odmoru

 

Iskusni napadač je iz centra Beograda („krug dvojke“), ali mu je u varošici poput Ivanjice sasvim dobro.

– Sve mi se dopada, osećam se kao da sam na odmoru. Čist je vazduh, a gužva, buka i nervoza prestonice mi ne nedostaju. Kada sam kod kuće ne mogu da se naspavam, a ovde se  nikad ne budim nakon osam ujutru i uvek sam odmoran. Živim sportski, rano ustajem, ispunjavam profesionalne obaveze i nigde ne žurim. Ovde se svugde stiže pešice. Jedino što bih voleo je da na tribinama bude više publike. Ivanjica trenutno nema ništa osim fudbala, ali uprkos toj činjenici malo ljudi dolazi da gleda Javor, da bar ima hiljadu, hiljadu i po meču, mnogo bi lepše bilo.

Polako se podižemo u formi, mislim da ćemo do kraja jeseni imati mnogo stabilniju poziciju u sredini. Smatram da smo već na gostovanju protiv Partizana mogli i do pobede, samo da nije nedostajalo samopouzdanja.

Kako ste videli taj susret?

– Partizan nije igrao loše kao što se igračima u crno-belom spočitava. Danas svi klubovi trče, svi umeju da taktički stoje na terenu i nije čudo što „večiti“ dosta škripe ove godine. Problem vidim i u nestrpljenju „Grobara“. Ljudi nisu svesni da se lopta u ne može samo terati ka napred bez plana. Napad treba da se gradi poziciono, dok se ne stvori najbolja situacija, a na tom meču, čim lopta ne ide ka napred, odmah kreću zvižduci sa tribina, veliki broj mladih igrača u timu ne može da se izbori sa time i nesigurnost se uvlači u tim, nakon toga sve postaje teže.

Komentari