Srećko Lisinac: “Olimpijska medalja najveći san”

Kada sa 16 godina aktivno trenirate fudbal, retko kome bi palo na pamet da ćete za samo par godina postati vrhunski odbojkaš i najbolji srednji bloker Starog kontinenta. Počeo je u Kraljevu, u Ribnici 2009. godine, da bi već 2012. otišao u Poljsku, naredne godine u Berlin, da bi danas bio član jedne od najboljih evropskih ekipa, Belhatova. Pročitajte šta je Srećko Lisinac rekao u razgovoru za Utakmicu.

U mnogim tekstovima i intervjuima se pominje kako si slučajno postao odbojkaš jer si aktivno trenirao fudbal. Da li je ta priča zaista slučajna pošto se ovakve stvari zaista retko dešavaju slučajno?

Od kada znam za sebe, ja sam igrao fudbal i uvek sebe zamišljao u budućnosti kao fudbalera. Svaki slobodan dan od škole ili po čitav raspust ja sam igrao fudbal sa svojim drugarima od jutra do mraka. Ljubav prema tom sportu je bila veća nego prema bilo čemu drugom i kasnije sa devet godina kada sam počeo da treniram mislio sam da je to to. Zvezdina škola u Kraljevu mi je omogućila da treniram sa najboljim klincima iz našeg regiona i želja da jednog dana zaigram na Marakani ubrzo se ostvarila tako što sam odabran u selekciji od 11 klinaca da igramo protiv omladinaca Zvezde iz Beograda u predigri zvezdinih seniora. Da li je sudbina ili slučajnost, posle dvogodišnje pauze zbog aritmije srca koju sam dobio nije bilo sigurno da mogu nastaviti na istom nivou kao pre bolesti a približavalo se i upisivanje srednje škole, tako da sam morao više da se posvetim školi. Nastavio sam sa fudbalom ali zbog škole nisam trenirao redovno. Reprezentativnu odbojku sam redovno pratio i tada već po malo žalio što možda nisam probao i taj sport. Dogovorio sam se sa drugarima da odemo na trening seoskog kluba Gračac i čisto rekreativno probamo i taj sport. Kao 16- ogodišnjak nisam razmišljao o uspehu ili nekom većem dometu već samo da posle školskih obaveza odem i ostavim negde svoj višak energije. Svidelo mi se jer su treninzi bili uveče i imao sam vremena da često idem tamo. Za kratko vreme sam dosta napredovao i mnogo zavoleo to što sam radio i ubrzo se priključio odbojkaškom klubu Ribnica iz Kraljeva. Ja sam imao sreće da radim sa dobrim trenerima od samog početka i trudio se da upijam svaki savet. Poziv u juniorsku reprezentaciju mi je dao još veći motiv i moji apetiti su porasli da mogu možda i još mnogo više. Slučajne okolnosti ili možda Božija pomoć su me dovele ovde gde sam sad i veoma sam srećan zbog toga što mogu uživati i zarađivati od posla koji volim.

Da li ćeš 2010. godinu pamtiti po dva srebra, sa Svetskog i Evropskog prvenstva u konkurenciji juniora?

2010. smo osvojili bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu za juniore a 2011. bronzu na Svetskom, moje prve medalje na prvim velikim turnirima i neverovatan osećaj biti deo te ekipe koja je ranijih godina kao kadetska reprezentacija osvojila sve što se moglo osvojiti. Svako ko voli sport i bavi se njime ima želju i san da jednog dana zaigra za reprezentaciju tako da su ti trenuci bili početak ostvarenja mojih snova.

Kako je tvoje okolina odreagovala na veliki transfer 2012. kada si iz Ribnice prešao u poljski Češtohova?

Nisam očekivao da ću te godine napustiti srpsku ligu. Imao sam ponude Zvezde, Partizana i Vojvodine i možda sam imao neku ideju da nastavim karijeru u nekom od ta tri kluba ili čak ostanem u mojoj Ribnici gde sam bio presrecan. Pojavila se ponuda poljskog Belhatova da otkupi moj ugovor i da me na pozajmicu Češtahovi. Poljska liga koja je jedna od najjačih u Evropi i Belhatov, klub koji je sigurno jedan od najorganizovanijih i najjačih na planeti, su mi otvorili nove ambicije da ukoliko se pokažem u Češtahovi možda i zaigram u Belhatovu koji je želja mnogih odbojkaša. U tom trenutku odlučiti se za tako nešto nije bilo lako, ni meni ni mojoj porodici, ali rizik da prihvatim tu ponudu možda bi mi doneo još brži razvitak i napredak, i naravno omogućio meni da se osamostalim i zaradim za život. Dobio sam podršku svojih roditelja, tako da sam prihvatio tu ponudu i odlučio se za veliki korak u svom životu. Ljudi iz Ribnice su mi izašli u susret i nisu mi pravili problema oko odlaska, takođe sam sa svih strana nailazio na podršku i lepe reči na kojima sam svima zahvalan. Ostaće mi u sećanju veče uoči odlaska kada je ceo komšiluk došao da me isprati i poželi sreću.

Koliko ti znače sve pohvale na tvoj račun, poređenja sa slavnim igračima koji su nekada igrali na tvojoj poziciji i velika očekivanja koja danas ima odbojkaška publika od tebe?

Daju mi podstrek da radim još više i stalno unapređujem svoje odbojkaško znanje. Teško je ostvariti uspehe koje su generacije pre nas pravile ali mi imamo velike ambicije i snagu da neke od uspeha ponovimo ili budemo blizu da nešto od toga ostvarimo.

Trenutno je tvoj Belhatov prvi sa samo dva poraza, koji su krajnji dometi te ekipe?

Sa ovakvom ekipom naši ciljevi su uvek visoki i želja, a verovatno i mogućnost, uz malo sreće nam daju za pravo da se nadamo “Fajnal foru” Lige šampiona i titulama u poljskoj ligi i kupu. Sezonu smo otvorili sa osvajanjem Superkupa tako da se nadam nastavku tog niza osvajanja titula.

Prethodne sezone si se okitio trofejem šampiona Nemačke u dresu Berlina, koliko ti je to iskustvo značilo i po čemu ćeš pamtiti godinu dana u nemačkoj prestonici?

Moja prva klupska titula i debitantska sezona u Ligi šampiona. Pre svega sam upoznao sjajne ljude i odbojkaše u tom klubu, a potom i dosta napredovao i nametnuo se nekim od velikih klubova koji su bili zainteresovani za moje usluge kasnije.

Kakva je atmosfera u ekipi i da li ti je Aleksa Brđović pomogao da se uklopiš pošto je on stigao malo ranije u klub?

Atmosfera je odlična od samog početka što nam uz veliki kvalitet i donosi tako puno pobeda. Aleksa me je uputio još letos na pripremama reprezentacije šta me ovde očekuje. Kad sam došao pokazao mi je grad i mesta gde su restorani i šoping centar. Lakše je kada imate nekog svog pogotovo ako je to Aleksa, sjajan momak i odbojkaš.

Da li si pred Evropsko prvenstvo u Danskoj i Poljskoj očekivao da ćeš timski osvojiti bronzu, a takođe i nagradu najboljeg blokera?

Medalji sam se iskreno nadao jer kad god igramo neki turnir siguran sam da imamo kvalitet i zaslužujemo uspeh, a svaki neuspeh me uvek duboko razočara. Što se tiče priznanja, nisam mu se nadao jer je na tom Evropskom prvenstvu učestvovalo mnogo sjajnih srednjih blokera i sasvim sam bio ubeđen da će neko od njih osvojiti tu nagradu, šta više, o pojedinačnim nagradama nisam ni razmišljao već sam samo bio presrećan zbog timskog uspeha. Neverovatan je bio osećaj stajati na tom podijumu pored Muserskog, Zajtseva i ostalih, mojoj sreći nije bilo kraja.

Koji su tvoji planovi za budućnost što se odbojke tiče?

Uživam u ovome što radim i nadam se dugoj i uspešnoj karijeri. Olimpijska medalja je sigurno jedan od mojih najvećih snova!

Da li bi imao novogodišnju poruku za čitaoce Utakmice?

Samo puno zdravlja, sve ostalo se radom može postići!

Komentari