TOP INTERVJU: Damjanović u Koreji i Kini ono što je Piksi u Japanu

Rođen u gradu na Neretvi, Mostaru, jednog običnog jula 1981. godine, a jednog neobičnog aprila 1992. počeo je rat koji je Dejana Damjanovića i njegovu porodicu “preselio” u Pančevo. U lepezi ružnog za tadašnjeg desetogodišnjaka, popularni Boske je sreću pronašao u fudbalu, koji, kako sam kaže, voli manje samo od porodice. Odlasci na treninge i dečačka druženja od kojih su neka sada velika prijateljstva su iz priče ovog čoveka dokaz da fudbal nije samo trčanje za loptom i novcem. Mnoge uspomene iz timova poput Sinđelića i Bežanije nikada neće zaboraviti, pa i nekih klubova čuvene “beton lige” poput Sremčice, iako ga je u protekloj godini zajedno sa saigračima u dresu Peking Guoana na domaćem terenu redovno gledalo 66.000 ljudi, a barem isto toliko čekalo ispred “Vorkers stadiona”. Zaista nije mala stvar kada skoro celo stanovništvo grada u kojem si rođen može da stane na tribine zdanja kluba za koji igraš. Uskoro će proslaviti deceniju igranja na azijskom tlu, 10 godina prošaranih golovima, asistencijama, pobedama i nagradama jednog od najboljih fudbalera sa Balkana koji su ikada igrali u Aziji, heroja Seula i Pekinga, odnosno Južne Koreje i Kine. U razgovoru sa nama, tridesetčetvorogodišnji napadač je otkrio dosta zanimljivosti vezanih za njegov početak u Srbiji, inostranim klubovima kao i bogatom reprezentativnom iskustvu u nacionalnom dresu Crne Gore.

utakmicars-boske-peking2

Prvenstveno bismo želeli da te pitamo, da li si nakon ovoliko godina u Aziji uspeo da savladaš jezik i pismo, imajući u vidu da si navršio osmu sezonu u Južnoj Koreji i Kini?

“Sedam godina sam bio u Južnoj Koreji i moram da priznam da u korejskom i nisam bio toliko loš, nisam mogao da se dam u neki dublji razgovor sa njima, ali nikada se nije dešavalo da ostanem gladan ili da ne mogu da zatražim nešto što se tih osnovnih stvari tiče. Dovoljno sam savladao za osnovnu komunikaciju, ali ne toliko da mogu da dajem intervjue ili slično. To je moja najveća mana koju mi zameraju Korejanci već godinama, što nisam naučio njihov jezik, tako da bi mi to bio prioritet ukoliko se vratim tamo. Činjenica je da je korejski mnogo lakši od kineskog, on je uprošten kineski.”

Jesi li 2006. kada si prvi put napustio srpski fudbal zamišljao da se nikada više nećeš “u kopačkama” vraćati u Evropu?

“Ne. Iskreno nisam zamišljao, tada mi je to bila jedina opcija da odem odavde, nakon teškog perioda i svega što se desilo sa Bežanijom i što se desilo Bežaniji. Mislio sam da će to biti prolazna faza, godinu-dve. Vratio sam se iz Saudijske Arabije na šestomesečnu pozajmicu kada je Bežanija ušla u Prvu ligu, ali kada sam ponovo otišao 2007, kada sam video kakva je Koreja i posle prve godine gde sam već bio u najboljem klubu u Koreji, tada sam osećao da mogu da ostanem duže i hvala Bogu što sam izabrao takav put jer, sada gledajući, mislim da sam posle skoro 10 godina najbolje prošao od svih. Najviše sam rizikovao i isplatilo se.”

Šta misliš da bi se desilo da se tada nisi odvažio na tako dalek put?

“Tada je postojala priča da će nas nekolicina otići u Partizan koji je tada bio veoma dobar. I otišli su neki, Antonio Rukavina, golman Darko Božović, Lazetić Žarko… Sem njih tada su na pozajmici bili Srđa Knežević, Borko Veselinović, štoper Milović, Babić i još neki momci. Tada smo bukvalno bili filijala Partizana te je dosta igrača završilo u Humskoj, a ja sam imao to obeštećenje koje se malo zakomplikovalo, tako da sam srećan što sam otišao u Koreju.”

Sinđelić, Železnik, Sremčica, Srem, Bežanija i Radnički su klubovi za koje si igrao u Srbiji, odakle nosiš najlepše uspomene?

“Moram da ti kažem da si zaboravio Dorćol, period kada sam bio tamo na pozajmici iz Železnika. Po mom mišljenju je baš to najbolji deo mog fudbala, tada sam najviše uživao u ovoj igri i žao mi je što sam vremenom malo izgubio kontakte sa momcima odatle. Toliko šale i kvaliteta na jednom mestu, neverovatan osećaj. Takva je situacija bila da sam jedva čekao da odem na trening kako bi se odlično zabavio i veoma dobro radio. Na kraju smo ispali iz Druge lige jer nismo imali ni dinara, čak sam tada i auto morao da prodam jer sam bio praznih džepova, ali ne žalim jer je zaista bio tako lep period.”

utakmicars-boske-bezanija

Jel ta situacija potvrda onoga da nije sve u novcu?

“Nije sve u novcu naravno, tad i nije bilo para, bili smo momci koji su još uvek jurili i tražili nešto za razvitak svojih karijera gde novac nije bio primaran. Hteo sam da uživam u fudbalu, da sam išao logikom “daj samo pare”, nikada ne bih zavoleo fudbal. Smeh i šala na treningu mnogo znače, da nema tenzije i da nije sivo i monotono, mi smo sve to imali.”

Ko je kriv što si kao dete zavoleo ovaj sport?

– “Ja nemam baš uobičajenu priču što se dečačkih dana tiče, bilo je ratno stanje, promenio sam 10 stanova, isto toliko novih krajeva, bio sam podstanar… ali neću da pričam sada neku tužnu priču, svima je bilo tužno tada ne samo nama koji smo izbegli. I ovi ovde što su bili sigurno nisu ništa bolje živeli. Nemam neke fine uspomene za koje mogu da kažem da postoji neki period koji je najzaslužniji, ali eto Sinđelić. Taj klub je početna stanica cele priče, kada mi je drugar koji je već trenirao rekao “Ajde da odemo u ‘Sinđu’ da treniramo?”. Školu fudbala je tada držao Vita, vremenom smo prolazili kroz pionire, kadete… sve omladinske selekcije Sinđelića. Taj klub je početak kojeg želim da se sećam, sve pre toga je bilo ne preterano lepo.”

Dakle prvi ozbiljniji fudbal koji si igrao je bio u “Sinđi”?

“Tako je. Zavoleo sam fudbal, želeo da jako treniram, niko nije morao da me tera. Sneg, kiša, gromovi… nebitno. Znao sam da plačem ono kada se subotom odloži utakmica zbog pljuska. Ja sam voleo fudbal, a to će ti reći i svi ostali momci koji su uradili nešto u ovom sportu. Gurao sam u Sinđeliću od pionira do seniora, pa sam nakon debitantske sezone otišao u Železnik.”

Jel još uvek istim žarom voliš fudbal ili je vremenom to utihnulo? I taj fudbal koji si igrao kao dečak nije isti kao ovaj što se igra danas, po mišljenjima mnogih, pravi fudbal je ubijen. Šta ti misliš o tome?

“Iz ljubavi igraš do nekog perioda kada shvatiš da više to ne možeš da radiš iz ljubavi. Ja volim fudbal više nego išta, porodica pa fudbal, to je to. Još uvek imam volju i želju, još uvek me ne zamaraju odlasci na trening. Nisam od onih koji kada se probude ujutru kažu: “jao opet trening”, još uvek nisam taj. Ali sigurno je da sam se sada malo promenio u glavi, više nije samo ljubav prema fudbalu nego sve ovo shvatam kao posao. Neko mi daje novac koji moram da opravdam. Malo je ubijen zato što smo postali profesionalci i što živimo od toga, ne živim što npr. ustanem ujutru i odvezem decu u vrtić, nego zato što danima treniram, u subotu dam gol, odigram dobro ili ne, ali to je moja profesija. Činjenica je da je fudbal postao biznis, ali takođe smatram da ima i ljubavi i strasti, vidiš i sam kakve su to utakmice i kakvi igrači. Nije skroz ubijeno ali je postalo ozbiljan posao zbog silnih para koje su tu umešane.”

utakmicars-boske-cg2

Da li se sećaš iskustva kada si prvi put zakoračio na tlo Saudijske Arabije?

“U Al Ahliju je tada bio moj trener iz Bežanije, Nebojša Vučković, koji je stigao šest meseci ranije i on je zaslužan za moj odlazak u Saudijsku Arabiju. Pre tog transfera su svi govorili kako sam odličan, da imam potencijala… ali ništa više, nisam uspevao da zaradim jer je u državi bila takva situacija da nije bilo para. Vučković me je zovnuo da odem u Saudijsku Arabiju i bukvalno za dva dana sam bio u Džedi na 40 stepeni. To je bio haos, oni su već igrali prvenstvo, ja sam samo uleteo sa ovih naših 10 na njihovih 40 stepeni (smeh). Prvi kontakt sa inostranstvom, bilo mi je teško. Imao sam sreće što je trener Vučković bio pored mene, ophodio se kao otac prema meni. U stručnom štabu je takođe bio Živković, bivši špic Železnika koji je završavao karijeru i tamo bio pomoćni trener. Sa njima sam provodio vreme, žena Nebojše Vučkovića nam je često kuvala i taj ambijent naših ljudi mi je smanjio muke koje sam imao tamo u novoj sredini. Posle šest meseci je bilo fino, ali da nije bilo njih mislim da bih potonuo. U Saudijskoj Arabiji ima dosta utakmica, raznih kupova prinčeva, kraljeva… na svakih par dana se igralo što je takođe uticalo na to da brže prođe vreme. Nisam preterano bio oduševljen ligom, otišao sam totalno nespreman i dao sam 10 golova na 11 utakmica, jeste da sam imao 25 i bio u najboljim godinama, ali sam totalno van treninga bio kada sam otišao. Imao sam osećaj da bih dao i 20 do kraja sezone da sam ostao. Igranje na 40 stepeni, već oko 70. minuta mi je bila duša u nosu, ali dok sam imao snage davao sam golove.”

Kolko ima istine u tome da se nakon dobrih utakmica i pobeda u svlačionice u takvim državama donose džakovi para u vidu premije?

“Ja nisam zakačio te tzv. “džakove para”, za naše uslove su to bile fine parice, ali ne baš džakovi. U srpskom fudbalu je bilo van pameti da zaradiš dve ili tri hiljade dolara premije, pogotovo što je nama princ Saudijske Arabije bio gazda kluba ako se ne varam. On je još uvek tamo i Al Ahli je u Saudijskoj Arabiji najbolji klub, dok je Hilal najpoznatiji. Gazda je na te premije znao da doda hiljadu, dve dolara što je za naše uslove nepojmivo. Od jedne utakmice tamo sam mogao lepo da živim i još da ostavim sa strane novac koji sam planirao da potrošim ovde.“

Jel bilo tada u Saudijskoj Arabiji još fudbalera sa ovih prostora ili si bio jedini?

“Mislim da sam tada sa našim stručnim štabom bio jedini, posle mene je Al Ahli dovodio naše igrače. Bili su Miodrag Anđelković, Petković, Rajevac je bio trener… Tako da su nakon Vučkovića i mene nastavili da dovode ljude sa ovih prostora jer smo ostavili dobar utisak.”

Što se novca tiče, kako je 2014. godine uticao na tebe podatak koji se vrteo po gotovo svim crnogorskim portalima kako si jedan od najplaćenijih njihovih reprezentativaca?

“Iskreno ja nisam znao ništa o tome do sada. U reprezentaciji se zna ko gde igra i ko koliko može da zaradi ali se niko ne gleda kroz novac, niti će, bar što se mene tiče. Nekolicina momaka zarađuje dobro, ali ostatak i nema neka ogromna primanja. Svi znaju da u Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj… nisu neke velike pare, ali nisam ni znao ovaj podatak jer nismo ni gledali to zaista. Poznato je da nas petorica imamo dobre ugovore, te 2014. sam ja već bio formiran igrač i imao sam iza sebe sedam ozbiljnih sezona u Aziji tako da je i logično. Jovetić, Vučinić, Savić, Baša i ja smo sa najjačim ugovorima, ali ako Bog da, verujem da će i još neki mladi momci zaraditi dobar novac, možda sam nekoga izostavio u ovoj grupi ali to je to otprilike.”

utakmicars-boske-cg1

Kako ostatak tima gleda na vas?

“Nikada se tu nisu eksponirale pare, pazili smo na njih. Ja nikada nisam spominjao novac niti iko treba mene da gleda kroz novac, to najviše mrzim i bilo bi glupo. Pazili smo te momke koliko god smo mogli, o parama se nikada nije pričalo niti će, ja prvi ne volim to. Na terenu će biti onaj koji je bolji ,svako svoj novac zarađuje učinkom na terenu. Najstariji sam u reprezentaciji, mlađi momci poštuju stariju gardu i atmosfera je izvrsna.”

Jel ti reprezentacija dođe kao period za odmor?

“Zavisi iz kog ugla, često je bilo naporno. Meni je više odgovaralo da tokom reprezentativne pauze ne putujem i imam pet dana slobodno koje bi iskoristio da provedem vreme sa porodicom, a ovako putujem 24 sata, sutradan treniram itd. Psihički jeste odmor ali fizički ne.”

Pošto sam skoro bio u Podgorici, raspitao sam se kod Podgoričana kako gledaju na tebe i tvoje zalaganje za nacionalni tim, najčešće su mi ljudi govorili kako imaš veliko poštovanje jer prelaziš toliko kilometara, a desi se da sediš na klupi.

“Ja sam tu. Dejo Savićević je mene ispoštovao, često su me zvali i govorili da sam im potreban, nikada se ja preterano nisam nametao, znao sam često da bi trebalo da igram ali sam znao da je na selektoru glavna odluka. Kada igram, igram, kada ne, tu sam da ispoštujem poziv. Te 2013. je trebalo da budem najbolji igrač Crne Gore, nisam dobio priznanje, nastavio sam dalje i drago mi je što sam lepo prihvaćen od javnosti jer ja nisam odande. Ja sam samo poreklom Crnogorac, takođe nemam njihove uzrečice ili slično a ipak me vole ljudi “dole” tako da mi je zaista drago. 90, 45, 20 ili 15 minuta, šta god mi kažu ja za vreme na terenu to profesionalno odradim. Da me večeras nazove selektor i kaže da im trebam i da dođem ja bih se spakovao i otišao. Nebitno da li ću biti na terenu. Publika je dole realna, svesna da mi ne možemo da dobijemo Austriju, ali žele da se borimo, udaramo, klizamo, da damo sve od sebe. Toga se ja držim kada igram u dresu Crne Gore.”

Imajući u vidu da si na svakoj reprezentativnoj pauzi prelazio sa kontinenta na kontinent, da li su ti klubovi iz Azije predlagali da batališ reprezentaciju?

“Seul me je godinama pritiskao da napustim reprezentaciju, kada sam želeo da ih apsolutno odgovorim od toga rekao sam im da mogu ili da me prodaju ili da ćute. Nikada se nisam povređivao i nisu mogli da mi prigovore jer sam uvek nakon pauza igrao dobro i za klub. Dugo su insistirali da batalim, na prijateljske nisam išao pa zbog toga i imam svega tridesetak utakmica iako već sedam, osam godina igram za reprezentaciju, sve što je bilo bitnije odlazio sam.”

utakmicars-boske-seul1

Dakle Seul ipak nije mogao da te toliko pritiska i postavlja ultimatum imajući u vidu da su mogli da te izgube?

“Non stop sam bio u kontaktu sa Savićevićem i selektorima Brnovićem i Filipovićem, kada god bi bila neka prijateljska ja bih zamolio da odsustvujem iz reprezentacije, ali da oni ipak pošalju poziv Seulu kako bi iz kluba videli da ja njima činim a ne da misle kako me reprezentacija nije zvala. Nisu mogli nikada da mi zabrane jer je to bio FIFA i UEFA termin, a i da se ne lažemo nikada ne bih ni batalio reprezentaciju zbog kluba, u ovim godinama možda zbog zdravlja, ali tada nipošto.”

Utisak je da i Srbija i Crna Gora dele iste muke što se reprezentativnog fudbala tiče, da li smatraš da bi kao jedan tim Srbija i Crna Gora uspele da se kvalifikuju za Evro u Francuskoj ili bi ishod kvalifikacija bio još gori spajanjem dva specifična mentaliteta?

Ma nema šanse da bi bilo gore, das mo svi zajedno “prošetali” bismo se kroz kvalifikacije. Toliko kvaliteta na jednom mestu. Mi jesmo mala reprezentacija ali imamo barem pet igrača koje bi Srbija poželela, a da ne pričam za Srbiju. Meni tu ništa nije jasno, oni kao da ne žele da idu. Imam par drugara u tom timu i nije mi jasno kako nisu prošli. Ne znam gde koči, možda je problem u atmosferi među reprezentativcima. Nedopustivo je, uz dužno poštovanje, da jedna Albanija prođe iz te grupe, i oni su igrali dobro ali je presudilo ono sa dronom u Beogradu gde su Srbi izgubili neke bodove koji bi ih eventualno odveli u baraž. Svaka škola se plaća pa se nadam da će u ovom sledećem ciklusu reprezentacija Srbije uspeti da prođe, meni se barem čini da je ova grupa za Svetsko prvenstvo još lakša. Što se Crne Gore tiče, realno gledano nismo imali neke velike šanse jer nismo otvorili kako treba kvalifikacije, kiksnuli smo protiv Lihtenštajna, ona baklja protiv Rusa… Nismo imali velikih šansi ali je bitno da su tu neki novi mladi igrači koji su se izborili za mesto, dobili šansu. Nismo prošli ali smo dobili igrače u vidu Bećiraja koji se razigrao, došao nam je mali Mandić. Mugoša je takođe odličan, Marušić isto, kao i Rodić iz Malmea. Napraviće se lepa reprezentacija uz vođe Jovetića, Savića, pa i Baše koji će se nadam se naći u još jednom ciklusu. Nemamo šanse kao Srbija u narednim kvalifikacijam, ali da smo zajednička reprezentacija to bi bilo “šetanje” i kroz ove kvalifikacije, a i naredne.”

Vi ste u nekoliko navrata bili baš tvrd orah Englezima, kako si se tada osećao?

“Ja imam učinak sa Englezima kao da sam igrao protiv Amatera (smeh). Ta dva ciklusa, prethodna, smo igrali zaista dobro i bili na utakmicu od plasmana na velika takmičenja. Jednom smo otišli u baraž, a jednom smo kiksnuli u Crnoj Gori protiv Ukrajine, gde bismo da smo dobili otišli u novi baraž, drugi za redom. To je ogroman uspeh za malu zemlju kao što je Crna Gora. Jedan od najlepših osećaja je kada smo se plasirali u baraž, cela zemlja je bila na nogama, 600.000 stanovnika i gastarbajteri, neverovatan osećaj. Nadam se da će ovi mlađi momci to doživeti i reprezentaciju gledati kao svetinju.”

Kako je na tebe uticalo to što si jedan od najboljih igrača u Aziji ikada, pored velikana kao što je Piksi Stojković?

“Da sam jedan od najuspešnijih, verovatno jesam. Ja lično ne mogu da se poredim sa Draganom Stojkovićem koji je imao svoju ulicu u Japanu, ali mi govore ljudi kako u poslednjih nekoliko decenija nije bilo boljih igrača tamo iz ovog dela Evrope. Napravio sam dobar imidž našim ljudima generalno, što se Azije tiče. U Koreji je pre mene bio Saša Drakulić, kojeg sam ja nasledio i nadam se da će i nakon mene doći neki dobar fudbaler sa naših prostora kojeg će moći sa mnom da porede.”

utakmicars-boske-nagrade

Do sada si osvojio tri titule i 12 individualnih priznanja u azijskom fudbalu, koji ti je uspeh najdraži?

“Što se priznanja tiče verovatno mi je 2012. u najlepšem sećanju, godina u kojoj smo uzeli sve. Neverovatno teško je dobiti nagradu za najboljeg igrača u Južnoj Koreji ako si stranac, ne želim sebe da veličam ali to je zaista činjenica. I pre mene su stranci osvajali duple krune ali niko od njih nije bio MVP. Ja sam najbolji primer, 2010. smo takođe sve osvojili ali je ipak korejski igrač koji je izgubio u finalu od mene, od mog tima, bio nagrađen. Teško je u Aziji, u njihovoj kući, uzeti takvu neku nagradu, nestvarno. 2012. su meni dali šest nagrada, sve što je od plastike, metala i stakla deljeno od strane Saveza ja sam poneo ovamo. Kada sam to doživeo shvatio sam da su oni mene doživeli kao svog i da za njih više nisam stranac. Tu sam osetio vrhunac. Najdraži period što se karijere tiče.”

*Samo što se južnokorejske K Lige tiče, sezone 2011/12 Dejan Damjanović je poneo nagrade za najboljeg igrača (K-League Most Valuable Player), najboljeg strelca (K-League Top Scorer), člana idealnog tima (K-League Forward in Best XI) i za najboljeg igrača po izboru navijača (K-League ‘FAN’tastic Player).

Kako je uprava podnela plasman što se ove sezone tiče, drugo mesto i zaostatak od Šandonga od tri poena?

“Peking je veliki grad, klub je ozbiljan ali je ove sezone bio i više nego nerealan. Napravili su ekipu gde su očekivali da nas trojica stranca sve rešimo što je psihički i fizički neizdrživo. Igrali smo Ligu šampiona, kup i prvenstvo, nisam imao pauzu tri meseca. Desilo se da u okviru 35 dana skupimo 11 utakmica, pa nam nakon toga daju period od 20 dana gde nemamo utakmicu. Mislio sam da takav tempo neću izdržati, bilo je van svake pameti. Dok smo imali snage ređali smo pobede, onda su počeli Kinezi da se povređuju i tim se sveo na 18 igrača, dok ostale momke neću da komentarišem jer stvarno ne mogu da verujem da se oni bave fudbalom. Potonuli smo, znali smo da od titule nema ništa ali smo bar pokušali da se domognemo Lige šampiona, Šandong je bežao i na kraju pobegao.”

Jel Šandong zaista jači ili je imao više sreće?

“Moram da priznam da su bili jači, dosta ekipa je u prvenstvu jače od nas kvalitetom, imaju bolje Kineze, kao i strance. Ima slučajeva gde stranci imaju ugovore i po pet miliona, tako da sam i ja zvanično za tamošnje medije rekao da to što radimo tamo, da smo mi mađioničari. Šta Darko Matić sa 35, Pablo Batalja i ja sa 34 godine radimo tamo, kao da smo mađioničari, a povrh svega stavljaju ispred nas dodatna nerealna očekivanja. Izginuli smo, Batalja je bio prvi vrhu na listi asistenata, ja na listi strelaca, ali je bilo nerealno da osvojimo titulu. Kinezi su, naravno, svu krivicu svalili na nas ali šta da se radi, sa svojih 30 i nešto golova za dve godine u Pekingu mislim da sam značajno doprineo klubu.”

Vratimo se malo do Beograda, da li si još uvek u kontaktu sa ljudima iz Bežanije koje si obogatio kada te je Inčeon kupio?

“Bežanija mi je najsvežija što se tiče srpskog fudbala tako da sam ostao u dosta dobrim kontaktima sa ljudima odatle. U kontaktu sam sa Mariom Đurovskim koji je zvezda Tajlanda, Žarkom Lazetićem i Darkom Božovićem, oni su mi drugari i nadam se da ćemo se družiti ceo život, uvek volim da sednem negde sa njima, prisećamo se raznoraznih situacija iz Bežanije. Skoro sam se čak i sa upravom video, koja je i tada bila, sa Jocom i Ostojom. Bilo mi je veoma drago a i preživeli smo tada u Prvoj ligi dosta lepih trenutaka zajedno. Meni je drago da su tada svi uspeli da zarade od moje prodaje, hvala im na svemu, oni su mene takođe maksimalno ispoštovali i tada sam i ja dobio šansu da zaradim tako da je zadovoljstvo bilo obostrano. Još uvek je tamo zdrava priča, forsiraju mlade igrače i pokušavaju da naprave nekakav transfer. To je jedina šansa za preživljavanje u srpskom fudbalu i drago mi je zbog njih.”

utakmicars-boske-peking1

Kakva je Kina što se rivaliteta tiče?

“Šangaj – Peking je ubedljivo najveći derbi. Jedan neverovatan događaj. U pitanju su dva najveća grada koja međusobno ne mogu očima da se gledaju, stadioni gore. Utakmice se često pretvore u tuče, gosti dobijaju dobre batine a sudije su privrženije domaćim ekipama. Nijedan meč ne nosi toliko tenziju koliku ima derbi između Pekinga i Šangaja. Autobusi, policija… Ko pobedi u gostima jedva se izvuče iz stadiona. Četiri puta sam igrao taj derbi i bilo je živopisno.”

Jel si sva četiri puta “izginuo”?

“Nisam kod kuće (smeh). Mi smo mnogo dobri na svom stadionu, da se igra samo kod kuće bili bismo ubedljivo prvaci (smeh). Od 15 mečeva na našem terenu imali smo 12 pobeda, dve nerešene i poraz u poslednjem kolu kada smo se već predali. Navijači uvek naprave lepu atmosferu, ceo stadion bude zelen i lakše stignemo do trijumfa.”

Šta misliš o rivalitetu Železnika i Sremčice?

“Nije to bio rivalitet, mi smo bili pozajmljivani Sremčici od Železnika. Sremčica je tada imala ozbiljnu ekipu, baš ozbiljnu. Džoni Mijailović, Cvetković, Subašić, ja… Igrali smo Treću ligu i mogu slobodno da kažem da smo se zezali. Ako subotom budem na klupi u Železniku, zna se da u nedelju igram za Sremčicu. Bio sam najbolji strelac Treće lige tada. Pravo uživanje i smejanje nam je bilo, Dragan Drda Daković je vodio ekipu, sjajan čovek i specifičan strateg. Sve je lakše kada na trening ideš sa osmehom, svestan si da nemaš novca ali ipak znaš da će ti lepo biti tamo.”

Koji azijski klub za kojeg si igrao ima najvatreniju publiku?

“To je Peking definitivno. Havarija. Ne samo zbog mase već i ambijenta koji prave. Stadion gori, sve je zeleno. Stan mi je u blizini stadiona, tako da kada dolazim na utakmicu vidim ogroman broj ljudi ispred, kompletne porodice u našim dresovima, improvzovani butici na ulicama koji prodaju navijačke rekvizite našeg kluba… Grupe stoje ispred stadiona i čekaju nas, osećam se kao zvezda kada prolazim tuda. Posle pobede obično se uputimo u neki od gradskih klubova gde i gazde čak nose naše dresove. Još je dodatno popularizaciji doprinela naša televizija BTV gde smo po ceo dan samo mi bili. Neverovatno zaista.”

utakmicars-boske-mineiro

Kako je na tebe uticao poraz u finalu azijske Lige šampiona 2013. godine nakon što je Gvangžou slavio zbog golova u gostima? Jel ti još teže palo jer si bio najbolji akter sa dva pogotka?

“Izgoreo sam, i dan danas ne mogu da verujem da se finale igra na dve utakmice. Na stranu to što smo kroz Ligu šampiona proputovali Iran, Saudijsku Arabiju i takve zemlje. Po 10 sati smo putovali, prešli smo ceo kontinent i na kraju se dogodi da ne izgubimo utakmicu a izgubimo finale. To mi je rana na srcu. Bili su bolji od nas, moram priznati, ali nas nisu dobili, zbog toga mi je još više krivo. Novine su pisale da je to bio najbolji Seul u istoriji, ne onaj sa Ki Sun Jongom, ni onaj sa Li Čung Jongom, nego baš taj Seul. Imali smo sve što treba da ima jedan jak tim, znanje, iskustvo, snagu, mladost, brzinu, karakter, navijače… sklop. Bilo ko da nam je drugi zapao u finalu imali bismo pehar. Teško da će se takav scenario ponoviti. Moj najteži poraz, mada nisam ni izgubio utakmicu. To je jedino što mi u Aziji fali od trofeja.”

Da li provodiš vreme sa Hrvatom Darkom Matićem i jel ti prija to malo našeg jezika u Kini?

On je brat, bukvalno. Da nema njega nijedan naš čovek tamo ne bi uspeo da se uklopi i prilagodi. Dugo je u Aziji i sve nas je dočekao, pomaže nam jer priča kineski. Meni je baš mnogo pomogao kada sam stigao. Prijatan i dobar čovek, vredan veoma. Devet godina je u Kini, nezamenljiv na poziciji zadnjeg veznog poslednjih sedam godina u Pekingu što je za ogromno poštovanje jer oni nas, strance, “menjaju kao čarape”. Zaslužio je sve najbolje i voleo bih da ostanemo u kontaktu i kada završimo ovu fudbalsku priču.”

Koje planove imaš za dane kada kopačke budu okačene o klin, da li bi se vratio u Srbiju?

“Osećam da mogu još i ambicije su da igram još godinu, dve na vrhunskom nivou. Imao sam sreće da u karijeri nikada nisam bio povređen što je izuzetno dobro. Ne bih se vraćao u Srbiju fudbalski, za život definitivno. Imam viziju da završim karijeru u Seulu i da tamo ostanem, voleo bih da tamo budem sportski direktor. Takvom klubu je potreban stranac na toj poziciji, veliki potencijal je u pitanju i infrastruktura. Moja prednost je što Seul doživljavam kao kuću, kao i što me gledaju kao legendu tamošnje lige i najboljeg stranca ikada.”

Koga od mladh igrača u crnogorskoj reprezentaciji vidiš kao naslednika?

“Ima dosta mladih igrača, a ja mislim i nadam se da će budućnost biti mladi Stefan Mugoša koji je trenutno u Minhenu 1860. On ima sve, ali još uvek to nije pokazao. Nije još uvek onaj gol igrač, ne pogađa dovoljno. Ima dobru i levu i desnu, tehnika odlična, pošten je i mnogo dobar dečko, samo još da krene da daje golove. To bi po mom mišljenju u budućnosti trebalo da bude glavni špic, uz Jovetića, tandem. Želim mu sve najbolje, momak i po.”

utakmicars-boske-englezi

Ko je najbolji igrač u Aziji protiv kojeg si igrao?

“Ako izuzmem Demba Bu koji nas je ubio tamo u Šangaju, to bi bio Elkeson. Njega ljudi možda i ne znaju, on je špic Guangdžoa. On je čudo svetsko i ne mogu da verujem da je on još uvek u Kini. On je “prešao igricu” još pre dve godine kada je dobio nas u Ligi šampiona, prerastao je ovaj nivo fudbala i zreo je za najbolje klubove top pet liga svetskih. Nestvaran čovek, ima vretenasto žgoljave noge kao atletičar, dok je gore jak. Jako skače i šutira, izuzetno brz. Zna da postigne gol. Krivo mi je što nikada nisam igrao sa njim, znao bih da samo treba da stanem u šesnaesterac i 20 golova po sezoni bi bilo. Tražili su ga Inter i Lacio ali mu je Guangdžo ponudio novi ugovor od pet miliona pa je ostao. Mora da ode negde, mora da bude ambiciozan. Čim pređe u Evropu postaće reprezentativac Brazila, tvrdim.”

Da li misliš da su Zvezda i Mladost šampioni Srbije, odnosno Crne Gore?

“Da, obe ekipe. Mladost igra tako dobro i mislim da će pobeći Rudaru koji je glavni konkurent trenutno. Što se Crvene zvezde tiče to je gotova priča, žao mi je Partizana jer to nije toliko loša ekipa kako tabela kaže, daleko od toga. Težak je tempo od dve utakmice tokom nedelje i naši igrači još uvek nisu fizički i psihički spremni za to, nemaju svežinu. Ja sam nenavijački orijentisan što se Zvezde i Partizana tiče, ali mi je bilo veoma krivo zbog raspleta sa Augzburgom. Gledao sam utakmicu i sami su sebe izbacili lakim primljenim golovima. Navijam za naš fudbal tako da čekam da “mušema” ponovo dođe na ove prostore. Ova ekipa Zvezde uz Grofa Božovića koji je veliki stručnjak i pedagog ima realne šanse da se domogne Lige šampiona uz malo sreće.”

Kakva iskustva imaš što se praznika u Aziji tiče i kako provodiš slobodno vreme tamo?

“Što se slobodnog vremena tiče ja sam jedan od onih fudbalera koji zaista vole da gledaju druge, tako da često provodim vreme pored televizora gledajući utakmice. Takođe se i družim sa momcima sa ovih prostora koji igraju tamo, tako da kada sednemo u neki kafić bude nas oko 15 sa suprugama ili devojkama. U Aziji sam nailazio na razne običaje i proslave praznika, u Kini slave sve i svašta, činjenica je da rade puno ali i svake sedmice imaju neki slobodan dan povodom nekog praznika. Sve im je euforično čim se ne radi (smeh). Pred Novu godinu je sve okićeno, tamo nikada nisam bio za vreme ove Nove godine koju slavimo i mi, ali sam bio kada su slavili u februaru kinesku Novu godinu. Jedan od boljih doživljaja, gori zemlja, pregršt vatrometa i sličnih stvari, kao da pucaju topovi. Ceo grad se trese od vatrometa, ima onih zmajeva po ulici… Čak sam i snimao kada je na sred trga došao vojni kamion iz kojeg su krenuli da pucaju topovi iz kojeih su izlazili vatrometi. Neverovatno!”

Da li je po tvom mišljenju tačno da Peking ima najlepšu Najk garnituru vizuelno što se opreme i dresova tiče u Kini?

“Najk je čudo u Kini, cela liga ima Najk dresove. Imali smo beli gostujući dres za Ligu šampiona koji je meni lično najlepši. Naše garniture su sigurno najlepše tamo. I ovde često menjam dresove, volim da ih skupljam, svakome se uglavnom dopadaju. Problem je što je limitiran broj dresova koje mogu da uzmem da menjam.”

utakmicars-boske-mancester

Koji ti je najdraži dres koji si dobio nakon nekog meča?

Berbatov. Igralo se u Seulu, tada je Mančester bio na turneji u Južnoj Koreji. Izgubilo smo 3:2 ali sam oba gola ja postigao tako da je taj dres jedna lepa uspomena. Bilo je šteta što samo Vidić nije doputovao tada zbog povrede, ali je bio Zoran Tošić. Na kraju meča smo zamenili dresove, još samo da dođem do dresa Ibrahimovića i to je to. Igrali smo protiv Švedske u kvalifikacijama i kao igrači utakmice davali zajedno izjave posle meča ali su njega ljudi iz švedskog saveza brže bolje odveli tako da nismo uspeli da razmenimo dresove, tako da sam na kraju uzeo od Ekdala.”

Dugo si igrao sa Simonom Vukčevićem koji je skoro upao u žižu interesovanja izjavama kako je sam uništio svoju karijeru i nije pružio maksimum, šta misliš o tome?

“Taj momak stvarno nije imao sreće, možda je u nekim situacijama donosio loše odluke ali je zaista dobar fudbaler. Imao je velike ugovore, svi su ga tapšali po ramenu, očigledno je poleteo malo. Kada sam ja došao u reprezentaciju taj trio Vukčević, Vučinić i Jovetić je bio ubitačan, strah i trepet. Imam utisak da on nikada nije pokazao svoj pun kvalitet, imao je dosta pehova i raznoraznih dogodovština u životu. Vidim da se sada polako vraća u Grčkoj i nadam se da će se vratiti na one stare staze, neće napraviti tu karijeru koji su mu ljudi predviđali, ali ne može ni da se kaže da nije bio uspešan jer je činjenica da je igrao u jakim klubovima i velikim takmičenjima.”

Koliko je srpski fudbal izgubio odlukom Staniše Mandića da dres Srbije zameni dresom Crne Gore?

“Dečko koji je osvojio Svetsko do 19 godina a ne dobije poziv za mladu reprezentaciju, ne ulazim u odluke selektora nikada ali lično mislim da je trebalo da ispoštuju sve te momke. Onaj momak koji je bio glavni u Brazilu na tom prvenstvu, Barbosa, sada igra u Valensiji, a selektor Srbije ne zove šampione Sveta… Staniša je i u Čuki dobro igrao tako da maksimalno podržavam tog momka. Dao je gol u finalu i trebalo je da dobije šansu, naravno da će izabrati Crnu Goru jer će igrati fudbal a i iz Herceg Novog je. Razumem ga u potpunosti i prvi sam ga podržao. Uvek kada dođe na okupljanje mi ukaže maksimalno poštovanje i verujem da će on i ovi ostali mladi momci izboriti neko veće takmičenje pa da ja kao navijač odem tamo da ih bodrim.”

Jel si uspevao da ispratiš Vladimira Rodića u Ligi šampiona?

“Naravno, i njega i Nikolu Đurđića. Znam ih privatno, i van reprezentacije, i žao mi je što im je grupa bila malo nezgodna, nisu zaslužili da ih Real onoliko dobije ali je ovo veliko iskustvo za njih. Dobro iskustvo za jedan tim iz Švedske, grupna faza sa dva velikana kao što su Pari Sen Žermen i Real Madrid, kao i odlični Šahtjor, tako da verujem da će ti momci za nekoliko godina igrati u nekom još boljem klubu pa će im ove utamice visokog nivoa itekako značiti.”

utakmicars-boske-klinci

Da li si uspeo da napraviš salu za trofeje u svom domu?

“Još uvek sam na relaciji Kina – Koreja – Beograd, nisu mi sve nagrade na jednom mestu još uvek ali planiram da napravim za sebe jedan kutak, kao i za mog sina Balšu koji ima već tri godine i pokazuje interesovanje za fudbal. Hvala Bogu pa eto mogu da pokažem neke stvari malom, čak sam i sakupljao ove poslednje Panini FIFA 365 sličie gde je i ekipa Pekinga, da može da pokazuje drugarima kada krene u vrtić (smeh).”

Koja bi bila tvoja poruka za omladinu i čitaoce portala Utakmica?

“Manje televizije više sporta. Nema više onih terena kakvih je bilo kada sam ja bio dečak, sada niču baloni i takve stvari ali i to je bolje od kompjutera i telefona. Budite napolju, družite se.”

Svog klinca ćeš usmeravati ka takvom odrastanju?

“Neću ga forsirati ničim drugim sem sportom. Nebitno je da li će igrati šah, basket ili fudbal, samo ću pokušavati da ga usmerim ka sportu. I sad se trudim da što manje vremena provodi ispred tih igrica, iskreno skraćujem koliko mogu jer su generacije takve da su “ajpadovi” sastavni deo dečijeg života. Samo neka neki sport odabere, u ovoj Srbiji je sport jedna od retkih stvari koja može da te izvuče iz ovog teškog života. Zdrava priča, ne samo u vaspitanju već i u pravilnom razvijanju tela, a i dobijanju pobedničkog mentaliteta i očvršćavanju karaktera.”

Mi smo uživali u priči sa fenomenalnim Dejanom Damjanovićem, nadamo se da ste i vi i za kraj vam poklanjamo još jednu zanimljivu fotografiju iz karijere ovog fudbalskog majstora a to je tim snova svih vremena Seula u kojem se nalazi i Damjanović:

utakmicars-boske-seul2

Komentari