Vuk sa Ade, Filip Đorđević

Igač Vukova sa Ade i reprezentativac Srbije u američkom fudbalu, osvajač četiri trofeja prvaka nacionalnog šampionata, osvajač tri CEFL (regionalne) lige i trenutni vicešampion najelitnijeg klubskog takmičenja u Evropi, Filip Đorđević pristao je da da intervju za naš portal.

Djordjevic Filip

1. Kako si odlučio da se baviš američkim fudbalom uzimajući u obzir da sport kojim se sada baviš nije popularan u Srbiji?

“Pre američkog fudbala trenirao sam fudbal, odbojku i kratko vreme košarku, to je bilo do moje 15. godine. U to vreme se formirao klub američkog fudbala Mladenovac Forestlenderski (Šumadinci) i to je bila idealna prilika da se oprobam u sportu koji sam pratio samo preko malih ekrana. Otišao sam na trening, svidelo mi se i nisam stigao ni da shvatim šta treniram, a već sam igrao prvu seniorsku utakmicu. Posle prve utakmice sam shvatio da je to sport kojim želim da se bavim u budućnosti.”

2. Kako si stasavao prerastao si Mladenovac, a put te je odveo u Beograd, u ekipu Plavih Zmajeva. Kakva sećanja te vežu za taj period?

“Boravak u Zmajevima, blago rečeno, bio je loše iskustvo. Bila je jako teška situacija u klubu na svim nivoima. Deficit je bio vidljiv kako na planu struke tako i u igračkom kadru. Uslovi za trening su bili jako loši i vladala je velika neorganizacija. Igrači nisu imali ni volje ni želje da treniraju u takvim uslovima. U ekipi Zmajeva sam se zadržao jednu sezonu.”

3. Iz Zmajeva prelaziš u najbolji klub na prostorima bivše SFRJ i možemo da konstatujemo da je to bio veliki korak napred u tvojoj karijeri. Kako si ti to doživeo?

“U prvom trenutku, pod uticajem komentara drugih ljudi, bio sam uplašen. U tim lošim komentarima koji su bili vezani za Vukove, prednjaačili su ljudi koji su bili na rukovodećim pozicijama u mojim bivšim klubovima. Vukovi su predstavljeni kao babaroge što je i razumljivo sa obzirom na njihove rezultate. Posle par treninga i malo boljeg upoznavanja igrača i trenerskog kadra, shvatio sam da ti komentari nemaju utemeljenje već da su to bile priče iz ljubomore.”

4. Od dolaska u Vukove trofeji se ređaju kao na traci, šta si sve osvojio i koji trofej ti je najdraži?

“Sa Vukovima sam osvojio četiri puta domaću ligu, tri puta CEFL (regionalnu ligu), i postao sam vicešampion evrope na klubskom planu. Najdraži trofej mi je trofej domaćeg prvenstva iz moje debitanske sezone 2011. godine. Gostovali smo Kragujevcu i niko nije verovao da možemo da ih pobedimo u finalnoj utakmici jer su Kragujevčani u svom timu imali dva stranca koji od kojih su i oni sami zazirali.”

5. Nastupajući za Vukove svojim partijama si zaslužio poziv u nacionalnu selekciju Srbije. Kakav je osećaj reprezentovati svoju zemlju?

“Osećaj je bio fantastičan. U tom trenutku sam bio jako ponoson, kako ja tako i cela moja porodica. U reprezentaciji je vladao timski duh i svi smo bili ponosni sto smo tu. Jedan od najupečatljivijih momenata koji odražava timski duh ekipe bio je taj kada smo pred prvu utakmicu grupe C, dok smo isli do terena, svi pevali “Hriste Bože” i tako dodatno ohrabrivali sebe da pobedimo i na najbolji način reprezentujemo svoju zemlju. Grupu C smo osvojili pobedama nad reprezentacijom Holandije i u finalu pobedom nad favorizovanim Švajcarcima.”

6. Očekivanja za ovu sezonu na klubskom i reprezentativnom nivou?

“I na klubskom i na reprezentativnom nivou očekivanja su uvek najviša. Želimo da sa klubom osvojimo nacionalni šampionat, CEFL i da se što bolje plasiramo u Ligi Šampiona. Sa reprezentacijom igramo grupu B koju želimo da osvojimo kako bismo prešli u viši rang i tako dobili šansu da se borimo sa najjačim reprezentacijama starog kontinenta.”

Komentari