Srbija i Češka imaju dosta sličnosti: osim približne površine, broja stanovnika i slovenskog porekla, tu je strast prema pivu i fudbalu.

Strast o kojoj najbolje svedoči činjenica da nacionalna fudbalska prvenstva nose ime po generalnom sponzoru – proizvođaču piva

Da se sva sličnost tu i završava, uverio nas je u razgovoru Darko Šuškavčević, svojevremeno standardni prvotimac timova u SR Jugoslaviji i Češkoj. Visoki Podgoričanin je branio boje Budućnosti i Mladosti iz svog rodnog grada, kulskog Hajduka i Vojvodine, a u Češkoj je igrao za Slaviju, Slovacko i Sigmu Olomuc, u zemlji zamkova, piva i lepih žena je i okončao igračku karijeru.

Koje su najupadljivije razlike između fudbala u našim krajevima (Šuškavčević živi u prestonici Crne Gore) i Češkoj?

- Osnovna razlika između ove dve lige u kojima sam igrao je u infrastrukturi. Ne samo Slavija, koja je veliki klub, već i svi ostali imaju odličan stadion, po nekoliko pomoćnih terena, zatim teren sa veštačkom podlogom, teretanu u sklopu trening centra, prostorije za regeneraciju nakon treninga i utakmica…

Osim toga, njihov pristup fudbalu je u svakom segmentu izuzetno profesionalan, tako da igrači mogu u potpunosti da se posvete fudbalu, bez razmišljanja o bilo čemu drugom – nakon igranja na Balkanu, to je veliko olakšanje.

Iako ima dosta stvari za kritikovanje, naš sagovornik govori da se stvari i kod nas pokreću sa mrtve tačke:

- Iako na terenima u Srbiji već neko vreme nisam bio, primećujem prateći medije da se stvari popravljaju, standardi se podižu. U Crnoj Gori gde živim, situacija je zaista daleko od profesionalizma.

U uslovima koje ne(imaju), ljudi su prinuđeni na snalaženje i improvizaciju. Pomenuta infrastruktura u Svetu tržišno orijentisanih klubova ne iziskuje enormna ulaganja a puno znači, kako posluju klubovi u Češkoj?

- Princip rada im je sličan kao i na našim prostorima, proizvode se mladi igrači kako bi se prodali, klubovi žive od toga. Zarađeni novac investiraju da otklone infrastrukturne nedostatke, ukoliko ih ima.

Od najmlađih selekcija sve je podređeno prvom timu: izbor igrača, njihovo profilisanje za pojedina mesta u ekipi, a sve se oblikuje prema modelu seniorskog pogona.

Naš sagovornik u dresu slavne Slavije 

Koliko talenat ima udela u svemu tome?

– Sve selekcije Češke, još od petlića, pa do mlade reprezentacije, većinu kontinentalnih takmičenja završavaju uglavnom u vrhu, što je dokaz da se dobro radi sa decom. Uslovi koje sam spomenuo su osnova, na taj način oni nadoknađuju naš talenat jer sam siguran da ga na ovim prostorima mi imamo više, ali ne dolazi do izražaja.

Još jedan razlog onemogućava uspehe fudbalskim kolektivima sa ovih prostora.

- Naš čuveni mentalitet. Česi se stalno dokazuju, na utakmicama i treninzima i ne žive od stare slave. Pored svega, tu je i naša neizbežna predaja i odustajanje kada se stvari ne odvijaju upravo onako kako smo planirali ili ako nemamo rezultat.

Svedoci smo da u svim post – komunističkim zemljama, pa i kod nas, u upravama klubova ima dosta ljudi sa novcem zarađenim „na brzinu“ koji i nemaju previše znanja o rukovođenju, a još manje osećaja za fudbal. Da li je i u Češkoj isto?

- To je izgleda neizbežno svugde pa i u Češkoj, ipak takvi „suičajevi“ su retki, ono što su kod nas pravila, to su tamo izuzeci. Većini je fudbal na prvom mestu, a na to utiču i stroga pravila u takmičenju.

Kakva su pravila?

- Da bi se takmičio, svaki klub mora da ima finansijsko pokriće za čitavu sezonu. Što se tiče stadiona, morali su da ih usklade sa propisima UEFA, dakle: reflektori, grejanje terena, prostorije unutar stadiona…

Ako govorimo o zaradama, nema problema, sve zagarantovano slovom ugovora se dobije. Istina, kašnjenja su se dešavala, ali samo na par dana i to vrlo retko.

Sinot arena, stadion Slavije, danas osrednjeg kluba u Češkoj

Bolji poznavaoci prilika su svedoci da su mnogi ondašnji klubovi sa velikom i lepom tradicijom gašeni, degradirani u više rangove ili se fuzionisali.

- Popuštanja od strane Saveza nema. Mogu i hoće da izbace svakog, od neke prosečne ekipe do aktuelnog šampiona, samo ako se ne pridržavaju pravila. Propisi su nepromenljivi i važe za sve.

Kakvo je stanje struke, budući da je jedna od stavki koje odlikuju domaći fudbal upravo često menjanje trenera?

- Slično kao i u drugim stvarima, šta je kod nas „nepisano pravilo“, kod njih je retka anomalija. Treneri uživaju poštovanje, imaju potpuno odrešene ruke u sastavljanju tima i niko im se ne meša u posao. Naravno, tržišno razmišljanje ponekad zahteva da se neki igrač malo više forsira, zbog kvaliteta i cene, kako bi ga klub skuplje prodao, ali veće protekcije od toga nema. Takođe, nezamislivo je da klub otpusti trenera nakon jednog slabijeg rezultata.

Skoro svake godine neki od timova iz „Gambrinus“ lige ostvari dobre rezultate u Evropi, šta je tajna njihovog uspeha?

- Dosta toga je već spomenuto – kvalitetan rad i dobra selekcija su faktori bez kojih uspeh nikada ne može da dođe. Za razliku od nas, koji želimo sve da učinimo „preko noći“, oni imaju dovoljno strpljenja da čekaju i po par godina na rezultat. Otkrili su tajnu uspeha i dovoljno su mudri da sačekaju „berbu“ plodova svog rada.

Sredinom devedesetih – Hajduk Kula

Dakle nije sve u novcu?

-Finansijska potpora je važna, ali ne i presudna. Ljudi u češkom fudbalu uvek streme ka tome da budu bolji, veoma su samokritični i ne zadovoljavaju se osrednošću.

Imaju dosta volje, a to je osnova svega – zaključio je Darko Šuškavčević, jedan od najboljih poznavalaca „Gambrinus“ lige na ovim prostorima