Svima dobro znani pojam “amaterski fudbal” pun  šale i zabave…

Аli taj fudbal po selima… to je bre pravi fudbal, naravno ima i likova koji su tu da bi terali šegu… al kad se pogleda, ljudi treniraju, a nemaju nikakve uslove, neki nemaju struju, ni vodu da se istuširaju, moraju da se skrpe za opremu, klub nema para ni za štucne, kostobrane a kamoli kopačke, i na sva ova krizna vremena ljudi se izorganizuju nekako i nabave sve. Iako neki timovi gube i po 10:0, 15:0, oni u sledeću utakmicu ulaze sa puno želje i volje, sa puno pozitivne energije, timskog duha, sa nadom da će učiniti nešto… na terenu jedanaest tela a jedna duša, jednostavno vole fudbal, igraju ga  dušom i srcem, i tačno se više ceni taj fudbal, nego ovi današnji manekeni, “superzvezde”, kojima kad neko malo jače udju u duel svi plaču od njihove rodne zemlje do Novog Zelanda, još malo će takvi igraći da imaju obezbeđenje, pa svaki igrač koji malo jače uđe u kontakt sa njima, biće pretučen… i na sve to nedeljna plata od nekih 300.000e, i  ono kao trener čuva igrače igraju za tri dana važniju utakmicu, e čuva igrače, ljudi na građevini rade po 12 sati za 10,12evra, po kiši,snegu, na +40, i niko ih ništa ne pita, i tako iz dana u dan, neki nemaju ni svetu nedelju slobodnu… znači sve je to tuga, jad i čemer, koliko je fudbal postao očajan.