Možda ste nekada čuli zvučno ime Abebe Bikila. Ovaj Etiopljanin, iako je preminuo pre više od 40 godina i dalje je istinska sportska legenda svoje zemlje,poznate upravo po trkačima – dugoprugašima. Njegova legenda nije sačinjena samo na sportskom uspehu, on je svom narodu, ali i čitavom svetu pokazao šta sve čovek može da uradi radom i upornošću, čak i u oskudnim uslovima.

Sin pastira, sudbinski je povezan sa olimpijsklm maratonskim trkama već zbog činjenice da je rošen upravo na dan maratoske trke na OI u Los Anđelesu 1932. godine. Kao sposoban momak, bio je idealan kandidat za člana Carske garde. Izuzetnu fizički spremu je održavao svakodnevnim pešačenjem od svog doma do prestonice Adis Abebe (više od 20 kilometara). Njegov talenat nije promakao ni Oni Niskanenu, Šveđaninu uposlenom od strane etiopske vlade sa ciljem da razvije atletiku u toj velikoj zemlji.

Mit o Abebe Bikili nastao je 1960. godine. Iako trenirani atletičar, u ekspediciju atletičara Etiopije u Rimu upao je sasvim slučajno, nakon što je kolega povredio članak, za njega se našlo mesto u avionu za najveću svetsku smotru. Učesnik najteže atletske discipline – Maratona, pre trke je imao problema sa obućom, “Adidas” je pre njegovog dolaska već podelio skoro svu opremu, a onih nekoliko parova obuće koje je probao nisu mu bile udobne, tako da je dilemu oko patika Bikila prelomio par sati pre početka trke – trčaće bos.

Ostalo je istorija – sa vremenom 2:15:16.2 je postao prvi sportista iz Podsaharske Afrkike koji je osvojio zlatnu olimpijsku medalju. Bikila je to učinio bos, u Večnom gradu, prestonici države koja je nešto manje od trideset godina ranije, predvođena Fašistama okupirala njegovu Etiopiju. Na novinarsko pitanje posle trke “Zašto je trčao bos?”, on je odgovorio: “Želeo sam da čitav Svet zna da je moja zemlja, Etiopija, uvek pobeđivala odlučnošću i junaštvom.”

Nakon osvojene medalje, nastavio je da radi za gardu, a sportska popularnost mu je svega nekoliko meseci kasnije spasla život. Dok je car Hajle Selasije bio na državnoj poseti u Brazilu, u zemlji je izveden neuspešan državni udar koji su predvodili upravo članovi Carske garde. Iako nije učestvovao u udaru, kratko vreme je proveo u zatvoru, ali je nakon svega pušten.

Novi izazovi usledili su kratko pre početka Olimpijskih igara 1964. godine u Tokiju, tokom treninga je uprkos bolovima u stomaku želeo da nastavi da trči, sve dok nije pao. U bolnici su ustanovili da ima zapaljenje slepog creva, operacija je izvedena ubrzo, a Bikili nije bilo ni na kraj pameti da odustane od Olimpijskih igara, iako su se bližile već za malo više od mesec dana. Počeo je krišom – noću da trčkara već u dvorištu bolnice.

Iako je otputovao u Japan, niko od njega nije očekivao da će se takmičiti, on je međutim, ušao u Maratonsku trku i koristio istu taktiku kao i četiri godine ranije. Držao se lidera do polovine trke, a zatim poočeo lagano da ubrzava. Trku je završio novim Svetskim rekordom 2:12:11,2, na oduševljenje 70 hiljada gledalaca na Olimpijskom stadionu i postao prvi Maratonac sa dva olimpijska zlata. Dok su ostali takmičari polako pristizali na cilj, on nije davao znake umora, lagano se istezao a kasnije je izjavio “Mogao sam da trčim još deset kilometara”. 

Četiri godine kasnije, u Meksiku 1968. ipak nije okončao trku, morao je da odustane pre polovine takmičenja, nekoliko dana ranije slomio je koščicu u stopalu, a na samoj trci ga je zadesio i problem sa desnim kolenom. Ipak njegov urođeni mir i religioznost pomogli su mu da ne bude razočaran tokom tog takmičenja. Čekao je ishod i navijao za svog zemljaka Mamo Voldea. Urođeni mir i odlučnost je pokazao i godinu dana kasnije, tokom građanskih nemira u Etiopiji (revolucija konačno izvedena 1974. godine), vozeći svog Folksvagena “Bubu” (poklon cara nakon zlata iz 1968. godine), morao je da naglo skrene da ne pogazi demonstrante i završio je u jarku. Od posledica udesa, ostao je potpuno nepokretan. Nakon operacije, stanje mu se popravilo, mogao je ponovo da koristi ruke. Duh ga nije napuštao ni u tim trenucima, pamti se njegova izjava: “I uspešan čovek doživi tragediju.Božijom voljom sam osvajao Olimpijske igre i Božijom voljom sam doživeo moju saobraćajnu nesreću. Prihvatio sam te pobede, kao što prihvatam i ovu tragediju. Moram da prihvatim obe okolnosti kao životne činjenice i živim srećno!”

Abebe Bikila preminuo je 25. oktobra 1973. godine, od posledica izliva krvi na mozak, imao je 41 godinu.