Legendarni Alfredo DI Stefano, rođen 1926. godine u Argentini, sin Italijanskih imigranata u toj južnoameričkoj zemlji, jedna je od prvih planetarnih zvezda fudbala.
Njegova karijera uglavnom se povezuje za Real Madrid. Interesantno je da je njegov slučaj jedno od svedočenja velikog rivalstva Real Madrida i Barselone koje datira već decenijama. Kada je prebegao iz Kolumbije u Evropu, bio je dogovoren njegov prelazak u Barselonu, ali je na nagovor tadašnjeg predsednika Madriđana, Santjaga Bernabeua ipak završio u belom dresu. Ispostaviće se odličan potez, jer je Di Stefano sa kraljevskim klubom ispisao blistave strane u klupskoj istoriji, bio je osvajač prvih pet trofeja u Kupu Evrope (današnja Liga šampiona). Sa nadimkom “Plava strela” zbog načina igre i boje kose, postao je jedan od ključnih najboljih napadača Sveta u to doba, ali je smatran i najkompletnijim igračem, koji je mogao, bez razlike da igra na svakom delu terena.
Internacionalno, igrao je za čak tri reprezentacije, sa Argentinom, u kojoj je rođen i igrao za River Platu je postao prvak kontinenta 1947. Nakon toga, igrao je za kolumbijski Milionarios iz Bogote, a ujedno zaigrao i za nacionalni tim te zemlje. Prelaskom u Španiju, zaigrao je i za nacionalni tim “furije”, gde je proglašen za najboljeg igrača te zemlje u drugoj polovini 20. veka. Pored svega spomenutog, igranja za tri nacionalna tima, neverovatno je da nikada nije učestvovao na svetskom prvenstvu: 1950. (u to vreme njegova) Argentina je odbila da učestvuje u omraženom Brazilu, 1954. on je želeo da igra za Španiju, ali nije uspeo bez dozvole FIFA, budući da je pre toga već bio igrač Argentine i Kolumbije. Od 1957. (sa 31. godinom) stekao je pravo da igra za Španiju, ali se “Crvena furija” nije kvalifikovala za smotru u Švedskoj 1958. Pomogao je nacionalnom timu da se plasira na SP 1962. u Čileu, ali nije igrao ta nacionalni tim, jer ga je omela povreda.
U Real Madrid je došao 1953. sa 27 godina i tada je počeo najblistaviji period njegove karijere. Nakon devet godina u Realu, prešao je u “manji” tim iz Barselone – Espanjol, u kome je igrao do 40. godine života, što je u to vreme bila izuzetna retkost.
Nakon okončanja karijere, dugo se bavio trenerskim poslom. A u dvorištu svoje kuće je postavio skulpturu posvećenu lopti, pod nazivom “Gracias vieja” (na srpskom: “Hvala ti stara”) u znak zahvalnosti tom predmetu za sve životne uspehe. “Hvala ti stara” je i naziv njegove autobiografije, izdate 2000. godine.
