Kako je delovao na terenu, mogao je bez problema da igra još nekoliko godina…

Vidak Bratić je nakon gotovo dve decenije igranja po najjačim ligama SR Jugoslavije, SCG i Srbije, ali i Grčke, Rusije, Kine i Švajcarske odlučio da konačno okači kopačke o klin.

Svojevremeno je tiho i nenametljivo pojačao novosadsku Vojvodinu, nakon kaljenja u nižerazrednim klubovima i ubrzo postao standardan prvotimac, a u srca navijača je ušao pogotkom protiv Verdera, kada je delovalo da će novosadski tim načiniti još jednu senzaciju.

Nakon toga, igrao je u PAOK-u, tada je još uvek bilo popularno da se odigra solidan broj utakmica u domaćem prvenstvu, pa tek onda krene u “pečalbu”.

Iz Grčke se ponovo vratio u domaći fudbal, prešao je u Crvenu zvezdu i bio jedan od oslonaca tima kojim je upravljao Zoran Filipović. Prethodno ga je u klub doveo Slavoljub Muslin, taman pred kvalifikacioni meč za ulazak u LŠ protiv Leverkuzena. Tada se Bratić prikazao u najboljem svetlu, ipak nedostajalo je i sreće i preciznosti da se ode dalje.

Nakon igranja za Beograđane, kao potpuno zreo igrač ponovo se otisnuo u inostranstvo, u Premijer ligu Rusije, šampionat koji je u tom periodu bivao sve kvalitetniji. Nakon igranja za jednog od najomiljenijih klubova u Moskvi – Dinamo, Bratić se ponovo odlučio na povratak u domovinu, pristupio je klubu koji sa Dinamo Moskvom gaji bratski odnos – OFK Beogradu. U njemu su Kolarov, Rajković, Babović i ostali imali iskusnog predvodnika na terenu.

Novo inostrano iskustvo Bratić je imao na dalekom istoku, kao što je odlaskom u Rusiju bio svedok jačanja tog šampionata, tako je u Tianđinu mogao svojim očima da se uveri kako u Kini stasava sve ozbilnija liga. Nakon toga, obreo se u Švajcarskoj, igrao je za Sent Galen, a zatim se spustio u niži rang i nosio dres Vila.

Tada se po treći put vratio u domaći fudbal, ovoga puta definitivno. Postao je stub odbrane OFK Beograda, pozicija za koju se u međuvremenu specijalizovao jer je veći deo karijere pre toga proveo kao zadnji vezni igrač.

Uprava “Romantičara” je po okončanju tog prvenstva 2009. godine procenila da im usluge ovog iskusnog 33-godišnjeg igrača nisu potrebne, tako da je postao slobodan igrač. Dok se lomio da li da se tada i oprosti od fudbala, usledio mu je poziv sa severa Bačke, nakon dugog tavorenja Spartak se vratio u najviši rang, a veliki broj mladih igrača trebalo je od nekoga da uči, uz kapitena Torbicu, jedana od uloge vođa pripala je i Bratiću.

Tokom četiri godine u Subotici, je sa “Golubovima” jednom izborio izlazak u Evropu, ali i uvek držao stabilnu poziciju, daleko od zone ispadanja. Bratić je svoje dobre igre ugradio u klupske uspehe, a neretko je podsećao da je svojevremeno igrao i u veznom redu pa je uspešno učestvovao i organizovao i napadačke akcije. U međuvremenu u klubu je stasao i veliki broj igrača, što zaokružuje priču o uspešnom sportskom kolektivu.

Leta 2013. godine, konačno je i on rekao zbogom igranju.

Sigurno da je u fudbalu bilo i boljih, talentovanijih i legendarnijih igrača, ali i Vidak Bratić je uvek bio poseban na neki svoj način i njegovo penzionisanje, čak i sa 37 godina predstavlja gubitak za već dovoljno oslabljenu Jelen Superligu.

Nama, ljubiteljima domaćeg fudbala (kakav je – takav je) ostaje da se nadamo da će u domaćem fudbalu ponovo pojaviti jedan (ili više) igrač sličan njemu i da ćemo ga možda i dalje gledati u fudbalu, samo u nekoj drugoj ulozi.