U današnje vreme, modernog fudbala, kada se kvalitet kupuje i plaća neverovatnim sumama novca, nezamislivo je da igrač evropske i svetske klase nema u svojoj riznici trofeja, barem jedan osvojen trofej lige u kojoj je nastupao. Ipak ranije to nije bio slučaj, upravo zbog činjenice da novac nije igrao toliko veliku ulogu u fudbalu, pa su samim tim mnoge legende ovog sporta, ostale bez trofeja, iz razloga što su bili lojalni svojim klubovima, koji nisu mogli da im omoguće tim koji bi mogao da osvoji šampionsku titulu. Neki od njih su bili i ostali legende tih malih klubova, drugi su bili u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, ali sve ove igrače vezuje jedna činjenica, a to je da u svojim igračkim karijerama (bez obzira što neke od njih i dalje traju) nisu uspeli da se okite šampionskom titulom u zemljama u kojima su igrali. Neki su imali sreće u evrokupovima i domaćim kupovima, ali šampionska titula je bila i ostala samo san. Sastavili smo jedan respektabilan tim od fudbalera koji u svojim fudbalskim biografijama nemaju nijednu šampionsku titulu, i on izgleda ovako:

Na golu je Šaj Given, Irac koji je čitavu karijeru proveo braneći u Premijer Ligi, karijeru je počeo u Blekburnu, nastavio u Njukaslu, da bi se 2009-godine preselio u redove Mančester Sitija. Siti je napustio početkom 2011/12 i prešao u Aston Vilu, i samim tim propustio šansu da bude deo ekipe Građana koja je uzela titulu na kraju te sezone.

Na poziciji desnog beka nalazi se Džejmi Karager. S obzirom da je čitavu karijeru proveo igrajući za Liverpul, koji je u zadnjih 20-godina u krizi rezultata kada je domaće takmičenje u pitanju, ne čudi da Džejmi nije uspeo da osvoji šampionsku titulu. Za utehu ostaju mu FA i Liga kupovi ali i Kup Uefa i Liga Šampiona, dok titula Premijer Lige ostaje nedosanjani san.

Štoperski par čine Frank Lebef i Pol MekGret. Lebef je karijeru počeo u Francuskoj, igrajući za Laval i Strazbur, sa kojima nije imao velikog uspeha. 1996 godine prelazi u Čelsi, koji je tada bio klub koji nije ni pomišljao o tituli u konkurenciji Vengerovog Arsenala i Fergusonovog Mančestera. Posle pet godina provedenih u Čelsiju, seli se u Marsej, koji je tada bio u senci Monaka i PSŽ-a, tako da još jedna sjajna fudbalska karijera nije krunisana titulom šampiona. Pol MekGret, bivši defanzivac Mančester Junajteda, Aston Vile i Derbija, većinu svoje karijere proveo je u najjačoj ligi Engleske. Krajem 80-ih godina bio je jedan od najpouzdanijih štopera u Engleskoj, 7 godina je bio stub odbrane Mančester junajteda, ali ipak nije uspeo da se okiti šampionskom titulom.

Na poziciji levog beka nalazi se legendarni Stjuart Pirs. Čovek koji je bio nezamenjiv na svojoj poziciji krajem 80-ih i tokom 90-ih godina u dresu Engleske reprezentacije, za koju je nastupao 78 puta. Većinu svoje karijere proveo je u Notingem Forestu, dok se ovaj klub takmičio u Premijer Ligi, kasnije je nastupao za Njukasl, Vest Hem i Mančester Siti, klubovima koji tih godina nisu mogli da pariraju Arsenalu i Crvenim Đavolima.

Na poziciji zadnjeg veznog nalazi se Daniele De Rosi. Legende Rimske vučice, i naslednik Frančeska Totija, kako su ga zvali početkom karijere, propustio je 2003 da bude deo šampionskog tima Rome, s obzirom da je bio isuviše mlad. Dve godine godine kasnije De Rosi ulazi u prvi tim Rome, ali afera Kalčopoli iz koje se Inter izdvojio kao najači klub, kao i kriza koja je nastupila u italijanskom fudbalu, sprečili su ga da osvoji Skudeto sa Romom. Ove sezone su odlično startovali i posle 5 kola imaju maksimalan učinak, a igre koje je prikazala Roma daju im šanse da se nadaju uspehu iako su Napoli i Juventus mnogo jači na papiru. De Rosi još uvek ima šansu da se domogne trofeja koji mu nedostaje, a ukoliko ne uspe u toj nameri, svrstaće se u grupu fudbalera koji su platiili cenu uspeha zarad lojalnosti klubu.

Još jedan takav igrač, za kojeg kažu da je mogao da osvoji sve što se osvojiti može u fudbalu, samo da je igrao u nekom drugom klubu, jeste Stiven Džerard. Legenda Liverpula, čovek koji je čitavu seniorsku karijeru podredio jednom klubu, iako poput Karagera ima većinu trofeja koji se mogu osvojiti u klupskom fudbalu, nedostaje mu onaj koji je njemu možda i najbitniji, titula šampiona Engleske.

Pozicija levog spoljnjeg rezervisana je za Huana Karlosa Valerona. Ovaj Španac, koji je čitavu karijeru proveo u Primeri, imao je tu nesreću da bude u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Počeo je karijeru u Las Palmasu, zatim prelazi u Majorku. 1998 godine prelazi u Atletiko Madrid koji je dve sezone pre toga uzeo poslednju titulu šampiona. Posle dve provedene sezone na Kalderonu, prelazi u Deportivo iz La Korunje, tada aktuelnog šampiona Španije. U godinama koje slede Valensija, a zatim Real i Barselona ponovo preuzimaju primat u španskom prvenstvu dok Valeron narednih 13 sezona provodi u Deportivu i na taj način ne uspeva da se okiti šampionskom titulom.

Pozicija ofanzivnog veznog pripada “legendarnom igraču malog kluba”, što je ujedno i razlog što je ovaj igrač završio karijeru bez šampionske titule koju je svakako zaslužio. U pitanju je Metju Le Tisije, popularni Le God, igrač koji je čitavu karijeru proveo u redovima Sautemptona, za koji je odigrao 443 zvanična meča i potigao 161 gol.

Pozicije napadača, gde je zaista bila žestoka konkurencija, pripale si Đuzepeu Sinjoriju i Gariju Linekeru. Sinjori je većini svoje karijere proveo u Italiji, nastupajući uglavnom za timove sa sredine tabele. Karijeru je počeo u Lećeu, zatim je igrao u Pjaćenci, Fođi, Laciju, Samdoriji i Bolonji u kojoj je proveo 6 sezona. Za Italijansku reprezentaciju je igrao u periodu od 92-95 i na 28 nasupa postigao 7 golova. Gari Lineker je za razliku od Sinjorija imao drugačiji put. Karijeru je počeo u Lesteru, da bi preko Evertona stigao do dresa Barselone, sa kojom za tri sezone nije uspeo da osvoji šampionsku titulu. Kasnije prelazi u Totenhem, a karijeru završava kod Arsena Vengera u japanskoj Nagoji. U reprezentaciji Engleske bio je nezamenjiv u periodu između 1984-92 godina, na 80 nastupa za Gordi Albion postigao je sjajnih 48 golova.

Pored navedenih igrača bilo je još mnogo velikih fudbalera koji nemaju nijednu šampionsku titulu, a među njima su imena poput: Najdžela Martina, Pepea Reine, Bernda Šnajdera, nekada najskupljeg igrača sveta Denilsona, Tomasa Heslera, Robija Faulera, Antonija Di Natalea, Džimi Flojda Haselbanka, Mendijete, Bobija Mura, Džejmija Rednapa, Žuninja Pauliste… Razlozi zbog kojih su ovi igrači ostali bez osvojenih titula su različiti, neki još imaju šanse da “isprave nepravdu” , dok ostalima za utehu ostaje da će i u 50-oj godini života moći da se prošetaju kroz Jelen Super Ligu, ako srpski klupski fudbal nastavi da se razvija ovom brzinom, i barem na neki način dosanjaju svoj san.