Po okončanju Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji je došlo do promene širokih društvenih razmera. Monarhija je propala, a zemlja je ušla u razdoblje komunizma.
Uprkos često korišćenoj floskuli da se politika i sport ne mešaju, po prirodi stvari to ne može biti tačno, naročito fudbal – predmet interesovanja najširih narodnih masa nije pošteđen takvog odnosa.
Oformljena je liga u kojoj su sa godinama učestvovali svi veći gradovi bivše države. O velikoj četvorci – klubovima koji su osvojili najveći broj titula se zna. Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo i danas imaju najviše simpatizera.
Što se timova iz Srbije tiče, posle „večitih rivala“, najuspešnija je Vojvodina, jedini klub van Beograda koji je osvojio titulu – dva puta. Gradski rival novosadskih crveno-belih. RFK Novi Sad tri godine se takmičio u društvu najboljih, početkom šezdedesetih godina na stadion na Detelinari dolazili su Jugoslovenski velikani.
OFK Beograd se danas ponosi tradicijom predratnog BSK, imali su i „Romantičari“ nekoliko sjajnih generacija, domogli se čak pet trofeja u Kupu, zauzimali dva puta drugo mesto u prvenstvu, ali nikada osvojili titulu.
Kada se govori o sjajnim generacijama, treba spomenuti Radnički iz Niša, iako su tek 1962. prvi put ušli u najjače društvo, uspeli su da se na tom mestu održe više od dve decenije, a sastav sa početka osamdesetih je ostavio lepe uspomene na nastupe u Kupu UEFA (polufinale 1982, osmina finala godinu dana ranije i dve godine kasnije), što je Nišlijama i donelo nadimak „Real s Nišave“. Još jedan tim iz Niša se pojavio kao učesnik u saveznom prvenstvu – FK14. Oktobar, klub kome je kasnije vraćeno staro ime – Železničar, učestvovao je samo u jednom šampionatu SFRJ – i to u prvom. Pre tri godine, ovaj klub je zvanično ugašen.
U prethodnoj deceniji je prestao da postoji još jedan klub. Fudbalska sekcija Zrenjaninskog Sportskog Društva „Proleter“ se konačno ugušila u dugovima 2005. a fuzijom sa Budućnošću iz obližnjeg Banatskog Dvora nastao je FK Banat, koji igra na Proleterovom stadionu Karađorđev Park. Proleter u staroj Jugoslaviji nije bio stabilan prvoligaš, ali je stvorio mnogo igrača koji su nosili reprezentativni dres.
Subotica je, kao što je spomenuto u prvom delu ovog teksta bio grad sa zavidnom fudbalskom reputacijom. Istu je i posle rata nastavio Spartak, često su „golubovi“ igrali u prvoj ligi, ispadali, ali se i vraćali, najbolji rezultat ipak zabeležili su u kupu, pre pedeset godina su igrali finale, ali ga izgubili od OFK Beograda.
Sportsko Društvo Radnički iz Beograda imalo je svog fudbalskog predstavnika u eliti, uglavnom tokom pedesetih godina prošlog veka, a impresivno deluju mesta koja su zauzimali. „Majstori“ su, između ostalog bili dva puta treći i jednom četvrti. Slične rezultate je beležio i FK Rad, ali je u prvu ligu ušao tek 1987. godine.
U današnje vreme zvuči neverovatno, ali i Bor je imao prvoligaša, nekada industrijski razvijeno mesto u istočnoj Srbiji danas se uglavnom spominje u negativnom kontekstu, međutim krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih Jugoslovenski standard je doživeo vrhunac, a jedan od industrijskih oslonaca te zemlje je šest sezona imaoje istoimenog predstavnika u prvoj ligi.
Bor je zaigrao tek kada je savezno takmičenje prošireno na osamnaest klubova, a isti je slučaj i sa Kragujevčanima koji se nisu mogli pohvaliti visokim plasmanom u to vreme, zapravo – ovogodišnje šesto mesto je najviši plasman Radničkog.
Ako se u obzir uzme činjenica da je i boravak u ondašnjoj ligi već bio uspeh sam po sebi, onda nije ni čudno što se Napredak smatra timom od tradicije. Svoju reputaciju, Kruševljani su stekli krajem sedamdesetih, a 1980. su se pojavili i u Kupu UEFA.
Od klubova sa Kosmeta, prvoligaški barut je prva osetila Trepča iz Kosovske Mitrovice, u finalu Kupa Maršala, „rudari“ su igrali 1977, a iste godine su se i plasirali u najviši rang, međutim ispali su na kraju sezone. Zanimljivo je da danas postoje dve Trepče – po jedna u južnom i severnom delu podeljenog grada na Ibru. Nekoliko godina kasnije i Priština se našla u istom društvu, ali je ostala duže – 5 uzastopnih godina.
Zemun je tokom devedesetih bio stabilan prvoligaš, ali se u staroj državi pojavio tek 1982. pod imenom Galenika. Pod današnjim imenom, Zemunci su se ustalili tek posle 1990. godine. Interesantna je činjenica da je iz Zemuna dolazio i klub Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva – Naša Krila, učestvovao je u ligi prvih godina posle rata, ali se rasformirao 1950, tri godine pre toga izgubili su finale Kupa od Partizana.
Pokroviteljstvo industrije bio je jak faktor uspeha u fudbalu, na taj način je i Crvenka – varošica na severu Bačke, poznata pre svega po rukometu odigrala jednu sezonu u najboljoj konkurenciji i u fudbalu.
Već je spomenuto da je Mačva učestvovala u prvenstvima za vreme kraljevine, klub iz Šapca je sredinom prošlog veka odigrao i dve sezone u Titovoj Jugoslaviji.
(nastaviće se..)
