Partizan se prethodnih godina pročuo kao tim koji prodaje mlade igrače, uspeva da se domogne domaćih trofeja, ali na kontinentalnoj sceni, se poput ostalih domaćih klubova uklopio u sivilo. Jedan od razloga za takve rezultate je druga strana medalje, navijači nisu zadovoljni prodajom, ali stiče se utisak da je frustracija simpatizera jednaka i kada se govori o dovođenju igrača sa strane, drugim rečima – previše promašaja za klub koji pretenduje da bude ozbiljan.

Ipak, partije igrača koji su na pozajmici, naročito ove godine svedoče da možda nisu oni promašaji, već neko ko je procenio da su „propala investicija“.

Formacija “nepoželjnih”:

Filip Knežević je došao kao veliki talenat iz Čačka, za kratko vreme su mu prilepljene brojne pogrdne etikete, a on je nakon izgubljene godine u Humskoj otišao ponovo u Šumadiju, ovoga puta u Kragujevac i igra jednu od vodećih uloga u tom timu, jučerašnji golovi protiv OFK Beograda su dovoljan dokaz.

Eliomar je došao iz Ivanjice, Brazilac sa odličnim poznavanjem srpskog jezika i srpskog fudbala, sa talentom donetim iz domovine je došao da bude jedan od glavnih „poslovođa“ na sredini terena. Slično Kneževiću, kredit mu nije dugo trajao, a on je kao promašaj otišao u Mađarsku gde doživljava svoju ličnu renesansu.

Stefan Aškovski je u mlađe kategorije kluba došao kao jedan od največih talenata na Balkanu. Iako je odavno senior, nije mnogo igrao za prvi tim Partizana, Volkov i Lazevski su pokupili svu minutažu, a ni ovog leta nije delovalo da će više igrati. Neprimetno je otišao u Donji Srem. U timu iz Pećinaca, mladi Makedonac je pokazao sav svoj talenat, trenutno je i najbolji strelac tima, dugo će pamtiti izjednačujući gol na Marakani, nakon toga je pogodio i mrežu Voždovca.

Jedan od prekobrojnih je i Branko Pauljević, iz Kule je došao kao najbolji desni bek lige, potencijalni reprezentativac i jedan od najbržih igrača u srpskom fudbalu. Po dolasku u Humsku, zadesio ga je peh, povredio se i morao je na dužu pauzu, a minutaža je pripala Aleksandru Miljkoviću. Povratkom Nikole Aksentijevića, od minutaže oporavljenom Pauljeviću nije bilo ništa u najavi, tako da je brzonogi Banaćanin sreću pronašao u Nišu, naročito se istakao simultankom na Banjici, sa dva gola, torpedovao je Rad.

Dejan Babić je dugo pre dolaska u Partizan bio apostrofiran kao jedan od „jačih“ ofanzivaca lige. Poput prethodno navedenih, odlaskom iz BSK Borče počeo je njegov hod po mukama, a nije se ustalio kod Stanojevića, Granta, Vermezovića i Rašovića. Prelaskom u Užice ove sezone, počeo je da pokazuje deliće onog što ga je svojevremeno preporučilo crno-belima.

Iako formalno ne pripada ovoj listi jer je sportski direktor Albert Nađ rekao da je on i definitivno igrač Hihona, treba spomenuti Stefana Šćepovića. Dugo je stariji od braće Šćepović bio osporavan u matičnom klubu, a ostavljao solidan utisak u drugim ligama, pre svega izraelskoj. Ovog leta je i napokon raskinuo ugovor sa Partizanom i pojačao španskog drugoligaša, za oko mesec dana već je ušao u istoriju kluba po broju uzastopno postignutih golova.