Ako se biraju sportski heroji nacije, kandidata je mnogo, od individualnih koji su standardni, naravno prvi na um pada Novak Đoković, do povremenih kao što su strelci: Aleksandra Ivošev, legendarna Jasna Šekarić, zatim plejada ostalih do sadašnje Ivane Maksimović i Andrije Zlatića, povremeno su nas radovali plivači, počev od Milorada Čavića, do Nađe Higl, a sada se nadamo i radujemo dobrim rezultatima Velimira Stjepanovića, Ivana Lenđera, Čabe Silađija, od desetine, pa i stotina učesnika u borilačkim sportovima najveću pažnju je privukla zlatna olimpijka Milica Mandić svima uz rame su sa nabrojanim, a naročito sa nedostatkom sredstava i težinom uslova rada su kajakaši, veslači a u poslednje vreme su zasijali i atletičari, pre svih Emir Bekrić i Ivana Španović, Asmir Kolašinac, Amela Terzić i ostali momci i devojke velikog srca. Nadamo se da će gradnja atletske dvorana uskoro biti dovršena.
U kolektivnim sportovima kao narod smo pod uticajem globalne fame o fudbalu, sportu u kome se osim zlatne medalje nacionalnog tima do 19 godina na ovogodišnjem EP nismo previše radovali. Teško je i zamisliti koliko bi najvažnija sporedna stvar na svetu bila zastupljena u medijima da imamo reprezentaciju za respekt, ili da su naši timovi standardni učesnisi evrokupova.
Najviše smo se radovali drugom najpopularnijem sportu kod nas – Košarci, međutim zlatne medalje nema već 11 godina, sve su prilike da se još dugo igrači u crvenim (plava je zaboravljena) dresovima smešiti sa pobedničkog postolja, na žalost košarkaška organizacija je poprimila opšti društveni i ekonomski obrazac čitave države Srbije, to nikako ne može da izađe na dobro, osrednjost je maksimum.
Za vaterpolo često volimo da kažemo da je naš najtrofejniji sport i zaista momci koje od milja nazivamo delfinima se retko kada vrate sa velikih smotri bez odličja, na žalost, ovo je jedna od godina bez medalja. Enormni talenat i ogromna baza trenera i veoma vrednih radnika ipak uspeva da uspešnost ovog sporta kod nas održi na visokom nivou, uprkos ometajućoj činjenici da su i u ovom sportu stvari daleko od idealnih (ponovo onaj, već spomenuti društveni obrazac i u sportu), seme koje je posejao Vlaho Orlić ipak je kvalitetno. Treba spomenuti da su dva ovogodišnja evropska kupa završila u Beogradu /Crvena zvezda, odnosno Kragujevcu/Radnički, a Partizan je već odavno jedan od evropskih sinonima za vaterpolo.
Rukomet je nekada, „zlatnih osamdesetih“ bio sport koji je proneo slavu stare Jugoslavije Evropom. Ta zemlja je imala čak tri grada koji su šampioni Evrope, a ni jedan od njih nije Beograd, u pitanju su: Šabac, Bjelovar i Banja Luka. Na krilima stare slave plivalo se još neko vreme, ali i u taj sport je upliv taloga doneo sasvim očekivane rezultate. Nešto lepša slika viđena je početkom prošle godine, kada je na EP održanom baš u Srbiji osvojeno srebro, ali je na svetskoj smorti usledio novi krah.
Oni čiji sport je možda i najmanje popularan su ovu državu zadužili možda i najviše od skidanja sankcija 1995. godine, to su naravno odbojkaši.
Tihi i nenametljivi, sa ponosom nose dres sa državnim grbom, organizacija je za razliku od većine prethodno navedenih daleko stabilnija, svako zna svoje mesto a politički ili politikantski subjekti ne igraju ulogu koja im je po pravilu namenjena u svim sferama, ne samo sporta već i života. Jednostavno rečeno, nemaju mesta u odbojci.
Brojimo godine
Ako se u obzir uzme period od 1995 do 2013. godine, to je čak devetnaest, u tom razdoblju, SRJ, SCG i sada srpski tim je imao samo dve „sušne“ godine, dakle bez ikakve medalje, to su 2006. i 2012. godina. U međuvremenu je na raznim takmičenjima, od Olimpijskih igara, Evropskih i Svetskih provenstava, Svetske lige, Mediteranskih igara u zemlju doneto čak 21 odličje zlatnog, srebrnog ili bronzanog sjaja.
Srbija danas na EP igra sa Bugarskom za bronzu, kakav god rezultat postigli, njihova slava neće dugo trajati u javnosti, ali oni će ponovo sa ponosom stati ispod zastave naše zemlje.
