Barselona je u poslednjih 10 godina bila najdominantnija ekipa kako u Primeri, tako i u Evropi. Šest titula prvaka Španije, 2 kupa Kralja, 6 španskih superkupova, 3 titule u Ligi Šampiona, 2 superkupa Evrope, i 2 Svetska klupska prvenstva dovoljno govore u prilog tome. Upravo zbog ove činjenice deluje potpuno neverovatno da je Barselona pre tačno 11 sezona, tačnije 2002/03 završila kao 6. tim u Primeri, što je bio njihov najgori rezultat u skorijoj istoriji. Ekipa za koju su te sezone nastupali: Bonano, Rajziger, F. de Bur, Pujol, Ćavi, Koku, Rikelme, Overmars, Saviola, Klajvert, Luis Enrike, Mendijeta, Tijago Mota nije uspela da se domogne pozicije koja vodi u Ligu Šampiona, što je sa današnje distance gledano, prava senzacija.
Mlađim ljubiteljima fudbala, ovo može delovati čudno, ali s obzirom na to kako je tih godina izgledala španska liga, to i nije bilo toliko iznenađenje, pošto se u Španiji tih godina 4, 5 timova ravnopravno borilo za titulu prvaka zemlje. Šampion je te 2002/03 sezone bio Real Madrid, sastavljen od prve ere Perezovih Galaktikosa. Sa Kasiljasom na golu, Salgadom, Pavonom, Jerom i R.Karlosom u odbrani, Zidanom, Elgerom, Makeleleom i Figom u sredini, i ubitačnim napadačkim triom Ronaldo, Morijentes, Raul, Madriđani su uspeli da prvi prođu kroz cilj, iako to nije bilo nimalo lako. Dva boda iza njih, na drugom mestu, završio je Real Sosijedad, koji je bio iznenađenje sezone. Baskijci predvođeni ubitačnim tandemom u napadu Kovačević – Nihat, i potpomognuti sredinom terena u kojoj su igrali De Pedro, Aranburu, Karpin i Ćabi Alonso napravili jedan od najvećih uspeha kluba u skorijoj istoriji, a da su imali malo više sreće u završnici prvenstva mogli su vrlo lako i do titule.
Na trećem mestu bila je ekipa Deportiva iz La Korunje. Deportivo je tih godina imao sjajnu ekipu koja je sezone 1999/00 uspela da se okiti i šampionskom titulom, a 2002. su bili pobednici Kupa Kralja. Roj Makaj, DijegoTristan, Valeron, Luke, Fran, Viktor, Đalminja, Manuel Pablo, Kapdevila, Andrade, Najbet i Molina, bili su samo neki od igrača koji su te godine osvojili treće mesto u Primeri. Četvrtoplasirana je bila ekipa Selte iz Viga. Selta je imala sjajnu ekipu, sa Kavaljerom na golu, Kaseresom, Džonatanom, Kontrerasom i Serđom u odbrani, Vagnerom, Mostovojem, Gustavom Lopezom, Đovanelom u sredini i napadačkim tandemom Katanja – Edu uspeli su da naprave iskorak i plasiraju se u kvalifikacije za LŠ. Na petom mestu bila je ekipa Valensije, predvođena Rafom Benitezom. Tim koje je prethodne dve sezone uspevao dva puta zaredom da stigne do finala Lige Šampiona, nije uspeo da se nađe na mestu koje vodi u najelitnije takmičenje te sezone. Za Valensiju su te godine nastupali Kerju, Aimar, Visente, Angulo, Kili Gonzales, Rufete, Albelda, Baraha, Marćena, Đukić, Ajala, Pelegrino, Aurelio, Kanjizares…
Barsa je te sezone igrala veoma loše, što je uz dobru konkurenciju koja je vladala tih godina u Španiji rezultiralo 6. mestom na kraju, pa su iduće sezone morali da se zadovolje igranjem Kupa Uefa u društvu sa Valensijom i Majorkom za koju su tada nastupali Samjuel Eto, Ibagaza i Albert Rijera.
Pogled na tebelu deluje možda nestvarno, pogotovo ako se doda i činjenica da je te sezone jedan od novih članova Primere bio i Atletiko iz Madrida koji je prethodne dve godine proveo igrajući u Segundi. Ipak od tada pa do danas, španski fudbal se u velikoj meri promenio, mnogi velikani iz tog vremena danas su daleko od vrha, pa je danas nezamislivo da se više od tri tima bore za vrh tabele ili da se Real i Barsa ne plasiraju u Ligu Šampiona. Surovo, ali istinito.
