Nije imao ni 18 godina kada je napustio domovinu i pridružio se ogromnom nizu talentovanih srpskih fudbalera koji mladi sreću traže u inostranstvu. Bolje fudbalske i životne uslove je pronašao relativno blizu – pre nekoliko godina se skrasio u jednom od najslavnijih mađarskih klubova – Videotonu, čiji je i danas član.

Utakmica.rs Vam predstavlja Uroša Nikolića (19) momka koji je nosio dres omladinske reprezentacije Srbije. Priču o fudbalu mladi Nišlija poveo je od samih početaka:

 Zavoleo fudbal zbog Zidana

- Iako sam imao manje od pet godina kada je 1998. igrano Svetsko prvenstvo u Francuskoj, pomno sam pratio dešavanja sa te smotre. Tada sam još kao vrlo malo dete bio opčinjen igrama Zinedina Zidana i ubrzo sam krenuo da se družim sa „bubamarom“. Nije slučajnost što i danas igram na sličnoj poziciji kao i legendarni Francuz koji je te godine svojoj zemlji doneo svetsku titulu.

Interes za fudbal dakle, došao je preko malog ekrana, a prvo loptanje usledilo je u mlađim kategorijama niškog Železničara. Nakon „Želje“ stasavao je u školici fudbala „Filip Filipović“, da bi karijeru nastavio u lokalnom Sinđeliću, nakon debija za prvi tim, privukao je pažnju skauta i prešao u mlađe kategorije Partizana.

- Za Sinđelić sam debitovao u Srpskoj ligi – Istok već sa nepunih 16 godina. Partizanovi lovci na talente su me primećivali i ranije na nekim turnirima, a konačnu presudu dao je moj tadašnji trener – Saša Rajković, moj fudbalski otac i trenutno pomoćnik u Sinđeliću. Sa njim se i dan danas gotovo svakodnevno čujem i radim individualno kada sam na odmoru u rodnom gradu. Sa njim sam radio osam godina i mnogo toga naučio, a zatim sam na njegovu preporuku otišao u Beograd.

U „fabrici asova“ crno – belih, kao član talentovane generacije 93. je najviše radio pod komandom Slađana Šćepovića. Iz te generacije, uprkos činjenici da su obećavali mnogo, većina igrača nije dobila šansu u prvom timu, jedan od izuzetaka je Nikola Aksentijević.

- Možda bih i dobio priliku da se dokažem, ali sam u dresu reprezentacije baš tada doživeo povredu koja me je odvojila od terena. Sećam se da smo igrali utakmicu protiv Češke i meni se desio peh – ozleda skočnog zgloba. Nakon toga, neko vreme sam proveo u BSK Borči, nakon oporavka odigrao i nekoliko mečeva. Posle svega, dobra inostrana ponuda me je odvela nešto severnije – u Videoton.

Kako je započela mađarska epizoda?

- Trener Videotona je baš u to vreme postao legendarni Portugalac Paulo Souza, ja sam sa timom otišao na pripreme u Italiju i dobrim partijama, ali i radom na treninzima zadovoljio kriterijume. Souza mi je rekao da se uklapam u njegovu viziju i tako je počelo. Budući da tada još uvek nisam imao 18 godina, nekoliko meseci sam samo trenirao i čekao da proslavim punoletstvo, a zatim postao profesionalac.

Kako je teklo prilagođavanje?

- U početku jako teško, ali sa vremenom sam prebrodio sve barijere i uklopio se. Na ruku mi ide i činjenica da je Videoton klub sa dosta stranaca, tako da je engleski dovoljan za sporazumevanje. Mađarski znam taman toliko da se snađem u svakodnevnim životnim situacijama.

Neki od ljudi sa kojima si imao prilike da radiš u Videotonu su imali sjajne karijere, koliko može da bude dragoceno takvo iskustvo?

- Tadašnji šef Paulo Souza je igrao u samim velikanima: Benfici, Sportingu, Juventusu, Interu, Dortmundu, ima dve osvojene lige šampiona. Osim toga, radi se o jako dobroj osobi, tretirao nas je kao da je saigrač, a ne trener. Veoma je posvećen fudbalu i dosta je emotivan, od njega sam dosta naučio, pre svega važnost igre u defanzivi. On uliva samopouzdanje i borbeni duh u ekipu. Marko Kaneira je takođe imao bogatu karijeru, on nama mlađima dosta pomaže savetima.

Vrhunski fudbalski uslovi u Mađarskoj

Iako mađarska nema neka zapažene uspehe u klupskom fudbalu, Uroš govori o fantastičnim uslovima za rad, nešto što će kad – tad doneti bolje rezultate u zemlji naših severnih suseda.

- Konkretno, Videoton ima trening centar sličan Partizanovom „Zemunelu“, razlikuju se samo po tome što je ovaj ovde veći, ima više terena…vrhunski kompleks koji ima sve. U ovdašnjem fudbalu se 6,7 klubova ističe po velikim ulaganjima. Najveća mana u njihovom sistemu je to što dovode veliki broj stranaca, pa mladi domaći igrači ne dobijaju šansu da se pravilno razviju. Tako nešto je prava šteta, budući da klubovi poput Videotona, Honveda i MTK imaju zaista odlične akademije.

Ove godine ste pozajmljeni fudbalskom klubu koji nosi ime najslavnijeg mađarskog igrača „Puškaš“

- Da bih se pravilno razvio, bile su mi potrebne utakmice svake nedelje, tako da me je Videoton pozajmio Puškašu – timu koji takođe igra u najjačoj ligi Mađarske. Imam velike ambicije i želim da odigram što bolje kako bih što pre prevazišao ovu sredinu. Verujem u sebe i iako sam na početku karijere, mislim da ću, ako budem nastavio da radim ovako naporno i posvećeno uspeti da ostvarim svoju želju da zaigram u nekom od najboljih klubova na kontinentu.

Nikolić svoje ambicije zasniva na kvalitetima kojih je svestan.

- Ne želim da se pravim lažno skroman, smatram da sam tehnički jako dobar, vešt sa loptom, a uz to imam i odlične fizičke predispozicije. O mojim kvalitetima veoma pohvalno je govorio i Paulo Souza, a kada to dolazi od čoveka tako impozantne karijere (Portugalac je dva puta osvajao LŠ) to ima neku težinu i daje mi još veću volju da radim. Put do uspeha delimično zavisi od mene, trudim se da budem što posvećeniji i uvek pružim svoj maksimum.

Nemanja Nikolić priželjkuje poziv Srbije

Dobro poznajete Vašeg saigrača i prezimenjaka Nemanju koji već godinama slovi za jednog od najboljih napadača u Mađarskoj, možete li reći nešto više o njemu?

- Nemanja Nikolić je veoma lukav napadač, dosta koristi svoju inteligenciju u situacijama pred protivničkom golom, a uz to je snalažljiv, tako da njegova efikasnost ne čudi. Retko koji igrač ima tako dobar osećaj za gol i efikasnu završnicu.

U Srbiji anonimus, u Mađarskoj zvezda – Nemanja Nikolić

Javnost u Srbiji o njemu ne zna mnogo, a selektori su ga zaobilazili, uprkos činjenici da dugo kuburimo sa golgeterima.

- On je svestan da iz Videotona teško može da zaigra za Srbiju. Budući da zbog majke Mađarice ima sve preduslove, dobio je mađarsko državljanstvo. Srbiji u njegovom slučaju ide na ruku da selektor Šandor Egervari ne želi strance u reprezentaciju, tako da Nemanja nije izgubio pravo da igra za svoju domovinu. Nada se da će poziv Srbije doći jednog dana.

Za kraj, Uroša smo pitali za koga navija i dobili pomalo iznenađujući odgovor.

- Krv mi je crvena, za koga drugog bih mogao da navijam nego za Crvenu zvezdu.

Uprkos činjenici da ste dosta vremena proveli u mlađim kategorijama najljućeg rivala Partizana?

– Na terenu je jedno, ali van terena moje srce kuca za Zvezdu – bez ustezanja je razgovor za “Utakmicu” završio Uroš Nikolić