Da li se toga još neko seća?

Leta 1998. godine, nacionalni tim SR Jugoslavije ispao je u osmini finala SP u Francuskoj kasnim pogotkom Edgara Davidsa u mrežu Ivice Kralja. Prethodno je Predrag Mijatović, taj zlatni momak Real Madrida kome je doneo titulu prvaka Evrope nakon 32 godine (osvojene baš protiv  Partizana 1966. godine), sa penala koji se sviran na Jugoviću uzdrmao prečku Van Der Sarovog gola iako je krakati Holanđanin u tom trenutku već pao na zemlju kao snoplje.

To fudbalsko leto se nije ni završilo, a jedan srpski klub je već počeo svoje putešestvije po Evropi. Igrao se onaj čuveni Intertoto Kup, takmičenje koje je nama u zemljama fudbalskog liliputa bilo tako primamljivo. Prilika da kladionice rade i kada su aktivne samo finska, švedska, ruska i ostale lige u hladnijim zemljama, ali i mogućnost da ukoliko preskočiš nekoliko prepreka iz “zonskog” ranga kontintentalnog fudbala, ukrstiš koplja sa nekim timovima iz liga “petice”.

Daleko od očiju javnosti, zgađeni neuspesima nacionalnog tima, tadašnjim prvakom države i sličnim pojavama, iskusni trenerski vuk Tomislav – Toša Manojlović je sastavio spoj mladosti i iskustva čije su igre na kraju dovele do fudbalske ludnice u Novom Sadu.

Počelo je skromno, pobedom nad norveškim Stabeka, stara dama se osvetila za rano ispadanje iz UEFA Kupa od strane Vikinga iz iste zemlje. Dva gola je postigao Leo Lerinc za pobedu od 2:1 u gostima, a revanš je pripao takođe timu iz SRJ, ovoga puta 3:2 a golove su dali Zdravko Drinčić, Vidak Bratić i Lerinc.

Nakon tog prolaska, put ih je ponovo naneo u Skandinaviju

Sledeći rival je još jedan osrednji tim, švedski Erebro. Dobar deo posla Novosađani su završili na svom stadionu. U pobedi od 2:0 ponovo se u strelce upisao Drinčić, a jedan je dodao Uroš Predić. U Erebru, bilo je bez golova sve dok u igru nije ušao Zoran Janković i postigao dva gola. Taj sjajni i kod nas večito podcenjeni napadač kasnije je dobio bugarski pasoš i kao takav igrao na EP 2004. godine u Portugalu, prvenstvo koje su igrači iz naše zemlje odgledali iz fotelja.

Novi rival ponovo je na neki način bio vezan za Baltik, upravo se tako zove klub iz ruskog grada Kalinjingrada – Baltika. Sve dileme razrešene su već u Novom Sadu, golovima Saše Cilinšeka i het trikom Zdravka Drinčića obezbećeno je visokih 4:1. Revanš u rodnom gradu čuvenog filozofa Imanuela Kanta doneo je poraz, ali minimalan 1:0 dovoljno za prolaz dalje i upozorenje na ranjivost.

Sećate li se kada je srpski tim poslednji put savladao nekoga iz Francuske? Odgovor je 1998. godine, a sledeći rival Voše bila je Bastija, tim sa ostrva Korzika i nekadašnji klub Dragana Džajića.

Francuzi su na svom ostrvu učinili ono što se od njih i očekivalo, slavili su rutinski sa 2:0. Pred revanš niko iz tabora crveno-belih se nije razmetao izjavama, ali potajno su gajili nadu i verovali u svoj kvalitet i dobru formu.

Na “Karađorđu” prvi gol je postigao Drinčić – u pravo vreme, taman pre odlaska na odmor. U borbi na sve ili ništa, Janković je lepim lobom pogodio mrežu za 2:0 i prednost je anulirana, a domaći tim je dobio novi uliv adrenalina. Niko drugi do Drinčić je doneo prednost domaćima, a tačku na nezaboravno veče je stavio Dalibor Dragić – tek što je ušao u igru. Velika radost za preko šest hiljada ljudi – većina je došla da vidi Bastiju, ali je nisu očekivali na kolenima.

Pobeda nad francuskim timom je donela finale i borbu za UEFA Kup. Žreb je za rivala odredio nemački Verder.

U prvom meču na “Vezeru”, domaći tim je slavio minimalno – dovoljno da se nade pred revanš u Novom Sadu ne ugase.

Kada je Vidak Bratić sredinom prvog poluvremena pogodio mrežu i doneo egal, stadion je eksplodirao. Ipak, ta hrabra generacija Vojvodine nije izdržala do kraja, poklekli su u nastavku i ispali rezultatom 1:1. Gol je postigao Torsten Frings, u to vreme mladi igrač koji je dosta obećavao, a u nastavku karijere i ispunio.

Osim sloma na terenu, Vošu je očekivao i još jedan – finansijski. Najbolji strelac Zdravko Drinčić je ubrzo prodat, nastavio je karijeru u Bundesligašu Bohumu. Trio: Dragan Žilić, Boris Vasković, Milorad Mrdak kasnije se preselio u Smederevo, Mirko Aleksić i Nikola Lazetić u prešli su u Obilić, Darko Šuškavčević u Češku…

Iako su trenera Manojlovića predstavljali kao trenera čudotvorca, njegov mandat nije potrajao. Klub je tresla groznica, imena članova uprave Cvetka Riđošića i Svetozara Šapurića svakodnevno su odzvanjala u medijima. Nedugo zatim zbog finansijskih problema napustila cela generacija “leto 98.” a u vatru su bačeni poletarci, Vojvodina je tada po prvi put zaista izgubila i onaj atribut “večito trećeg” kluba. Ironično je spomenuti da su mnogi golobradi mladići iz tog prinudnog sastava “pola belih – pola crvenih” nagovestili veliki talenat, ali samo retki poput Milana Jovanovića su se ostvarili do kraja, svi daleko od matičnog kluba.

Petnaest godina je prošlo od tada, Voša je u domaćim okvirima ponovo imala sastav za respekt, ali ponovo nije osvojila ništa.