Sećanja: Dan kada su sevali meci na srpskim stadionima

U periodu kada je država izlazila iz socijalističkog režima, odlučna da sprovede demokratske reforme, zbog čega će deceniju kasnije, mnogi zažaliti zbog te odluke, narodu izmučenom od silnih ratova, fudbal je (uz zlatne košarkaše, odbojkaše i vaterpoliste) predstavljao, kakav takav izduvni ventil, i priliku da se barem na devedeset minuta odmori mozak i ne razmišlja o svakodnevnim problemima. Fudbal u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, nije bio u to vreme na bog zna kakvom nivou, ali je u poređenju sa današnjim bio za klasu ispred.

Iako se i tih godina, šampionska knjiga svodila na dva slova, u eliti su bili prisutni mnogo kvalitetniji klubovi, ali i igrači, koji su godinama kasnije bili glavni nosioci igre, kako naše, tako i crnogorske reprezentacije. Tih godina, sa početka XXI veka, nasilje na tribinama u najmanju ruku bilo je uobičajeno, u određenoj meri naravno, što i ne čudi, s obzirom da je bilo prisutno i u ostalim sferama društva. Sezona 2002/03 u srpsko-crnogorskom fudbalu, nije bila toliko interesantna kada je šampionska trka u pitanju, pošto je tu Partizan na vreme otklonio svaku dilemu, ali je borba za opstanak u ligi, koju je te godine zbog smanjenja broja timova, napuštalo čak šest ekipa, bila pitanje života i smrti, ispostaviće se bukvalno.

Uoči poslednjeg kola situacija je bila takva, da je Radnički iz Obrenovca sa 44 boda bio odmah iznad crte, ali je u zadnjem kolu išao na Marakanu, na noge Crvenoj zvezdi. Dva boda manje od “Rabe” imali su Građevinari, koji su u zadnjem kolu dočekivali OFK Beograd u malom gradskom derbiju. Uprkos teorijama zavere i čaršijskim pričama, kako će Crvena zvezda, kojoj ovaj meč nije ništa značio, pustiti Radnički, svoju filijalu tih godina i spasiti ih ispadanja, to se nije dogodilo, pošto su crveno-beli slavili sa 1:0 na tom meču, golom Dragana Mladenovića u 82. minutu.

Sa druge strane na Banjici odvijala se prava drama, pred tribinama prepunim navijača Rada, koji su te sezone slavili 15 godina od osnivanja navijačke grupe “United Force“, i nisu želeli da jubilej obeleže ispadanjem iz lige. Nošeni sjajnom atmosferom sa tribina, fudbaleri Rada golovima Ljubinkovića u 13. i Darka Pivaljevića u 24. minutu došli su do osetne prednosti, i jedino što im je preostajalo jeste da se nadaju dobrim vestima sa Marakane. OFK je golom Cvetkovića u poslednjem minutu prvog dela igre, smanjio na 1-2, a igrače Rada kao da to nije zanimalo u velikoj meri.

Darko Pivaljević

Kada je Mladenović doneo Zvezdi vođstvo, počelo je slavlje na Banjici, gde je Rad i dalje imao rezultat koji im donosi opstanak. Međutim u 90. minutu hladan tuš za domaće, Miljan Mrdaković postigao je izjednačujući gol i poslao Rad u drugu ligu nakon decenije i po u najvišem rangu. Tog momenta kreću incidenti na tribinama, između navijača Rada i tridesetak pripadnika žandarmerije, kojih je na tom meču, očigledno bilo nedovoljno. Kako bi umirio podivljalu masu, jedan pripadnik žandarmerije, izvadio je pištolj i opalio metak upozorenja u vazduh, ali je pogodio kamermana RTS koji je bio na tribini iznad. Blagoje Topličić srećom nije ozbiljnije ranjen, ali kako kaže, za četrdeset godina koliko se bavio ovim poslom, nije ni sanjao da će mu kamera umalo doći glave.

Od toga dana prošlo je nešto više od jedanaest godina, srećom nije bilo većih žrtava, Blagoje Topličić je prošao “samo” sa lakšom povredom prsta. Ono što je možda i najinteresantnije posle tog incidenta, jeste njegova izjava o tome kako rešiti pitanje huligana, data u jednom nedeljniku, par dana nakon ranjavanja: Policija je došla u situaciju da brani sopstvenu glavu. Zato odgovorno tvrdim da je lek za sve što se dešava na našim sportskim igralištima jednostavan. Doneti zakon da svaki huligan odmah bude sproveden u zatvor bez suđenja. U Americi, na primer, takvi izgrednici dobijaju od godinu do pet prinudnog rada tako što budu vezani za noge i kraj autoputa skupljaju otpatke i održavaju čistoću. Koliko kod nas ima huligana, verovatno bi naša zemlja bila najčistija na planeti…

Tako je pričao Blagoje Topličić, kolaterarna šteta, i umalo žrtva nereda na srpskim stadionima. Danas je 2014. godina, u međuvremenu smo pretrpeli razne Ivane Bogdanove i njemu slične, ali problem je i dalje ostao tu gde jeste, pa je možda ova Blagojeva izjava, stara jedanaest godina najbolji primer koliko smo “napredovali”.

Komentari